Malo podsećanje na cirkus u Srebrenici prošle godine dok ne stignu sveže fotografije.

http://www.bihac.net/vijest/foto-u-sreb ... rija/24714

Pa šta je predhodilo tome da koljači iz Srebrenice hvataju žive srpske civile zakucavaju ih ekserima,kolju,ubijaju sekirama i čekićima,otvaraju stomake trudnicama,seku deci noge i otvaraju u krst trbuh.Zaista kaži nam šta je prethodilo tome?Neki zločin u Zvorniku?Da ti pomognem.A šta je predhodilo tom zločinu?Neko klanje i vađenje očiju pre tog zločina.I tako u krug.Mora se naglasiti i još jedna mala sitnica.Pobiti grupu ratnih zločinaca prilikom njihovog proboja nije nikakav zločin.Streljanje grupe civila sa jedne strane i klanje,vađenje očiju,otvaranje utrobe,odsecanje ruku nogu pa klanje,nije isto.
http://dan-veterana.blogspot.rs/2012/09 ... e.html?m=1
Šta ćemo sa ovim?

Kao što rekoh.Na ovo ste slepi i gluvi.Ili pravdate.
Nama svejedno.Mi smo zapisali.Neka stoji.

I?
Koja je to "nemačka" jedinica streljala đake u Kragujevcu?

DA li je trebalo streljati ove Srbe na Lisači je li đikani?

I ti se praviš glup kao da je rat u Srebrenici počeo od Nasera i Kravice i zločini.

"Ubistva jačaju tenzije (3. septembar 1991)
U selu Kravica nadomak Srebrenici (teritorij općine Bratunac), grupa srpskih nacionalista napravila je zasjedu i rafaljnom paljbom pokosila četiri Bošnjaka koji su vozilom prolazili kroz njihovo selo. Dana 3. septembra 1991, Dževad Jusić i Nedžad Hodžić su ubijeni na licu mjesta, dok su Mevludin Sinanović i Zaim Salković preživjeli sa prostrijelnim ranama.[6]
Zasjeda u Kravici je izazvala određenu paniku, evocirajući sjećanja na grozne zločine koji su počinjeni nad Bošnjacima ovog kraja tijekom Drugog svjetskog rata. U jesen 1941, srpski nacistički kolaboratori pod zapovjedništvom četničkog komandanta Jezdimira Dangića masakrirali su 81-og Bošnjaka u selu Zaklopača. Oni su zabarikadirali zarobljene civile u lokalni mekteb, a potom ih žive zapalili.[7] Bošnjake ovog kraja je zadesio sličan zločin u decembru 1941. Ovaj put – naoružani pištoljima, noževima, čekićima, toljagama, i sjekirama – četnici iz zloglasnog srpskog sela Kravica su masakrirali 86 Bošnjaka u Sopotniku (kod Drinjače).[8] Zatim u februaru 1943, četničke snage Draže Mihailovića su sistematski poubijale 9.200 Bošnjaka, od toga 8.000 žena i djece, sa obe strane rijeke Drine.[9]

Kao i u drugim dijelovima Bosne i Hercegovine, napadi na Bošnjake ove regije su počinjali srpskim preuzimanjem bošnjačkih gradova i sela, a potom sistematskim i rasprostranjenim ubistvima, silovanjima i zlostavljanima civila (april-juni 1992). Unatoč rutinskim garancijama sigurnosti da im se ništa neće desiti – ukoliko predaju svoje oružje, kojeg nisu ni imali – bošnjačko stanovništvo je na prevaru bilo hapšeno i istjerivano iz svojih sela, a mnoge žene i djevojke su bile podvrgnute sadističkom seksualnom zlostavljanju i uzastopnim silovanjima.[26]
Po već ustaljenom scenariju, sljedbenici Radovana Karadžića pod okriljem Srpske demokratske stranke (SDS), 17. aprila preuzimaju političku vlast u većinski bošnjačkoj opštini Bratunac (64% Bošnjaka, 34% Srba). Ovaj događaj, uz prijetnju uništenjem bošnjačkog naroda Srebrenice i Bratunca, signalirao je prijelaz iz atmosfere nesigurnosti i političke nestabilnosti u stanje rata koje će biti popraćeno masovnim protjerivanjima Bošnjaka putem kampanje nesagledivog nasilja.
Lokalizirani otpor je, u nekim slučajevima, dovodio do osnivanja enklava pod kontrolom bošnjačkih snaga. Primjer je Srebrenica, Kamenica, Cerska, Konjević Polje, Velika Glogova, Potočari, Sućeska, Osmače i Žepa. Mnoge izbjeglice su nalazile spas u ovim izoliranim enklavama.
Prva okupacija Srebrenice i masakr Bošnjaka (18. april do 8. maj 1992)
Nakon preuzimanja Bratunca, srpske snage su započele napad na Srebrenicu 18. aprila 1992 ispalivši oko 5.000 artiljerijskih granata na sam grad i okolna bošnjačka sela. Nije bilo otpora. Istog dana, Srbi su ušli u grad, pljačkali bošnjačku imovinu, palili kuće i ubijali bošnjačke stanovnike koji zbog bolesti i starosti nisu bili u stanju pobjeći u obližnje šume.
Srpska okupacija grada Srebrenice trajala je do 8. maja kada su Srbi na smrt spalili 23 bošnjačka civila u centru Srebrenice. Žrtve su umirale u nepodnošljivim bolovima. Od 17. aprila do 8. maja, Srbi su ubili ukupno 74 bošnjačka civila u okupiranoj Srebrenici.[27] Najmlađa žrtva je bio 12-mjesečni dječak Nezir Suljić. Njegovo ugljenisano tijelo je nađeno u kolijevci. Spaljena tijela njegovog oca Huse, majke Muške i brata Nisveta nalazila su se u istoj sobi. Nezirova sestra Sanela, koja je tada imala 9 godina, preživjela je masakr skočivši kroz prozor i sakrivši se u obližnjoj šumi.[28]
Prvi primjeri otpora (20. april 1992)
Dana 20. aprila 1992, srpske oružane formacije pokušale su ući u Potočare — bošnjačko selo na putu iz Srebrenice prema Bratuncu. Njih je presrela skupina bošnjačkih mještana naoružanih lovačkim puškama i predvođena Naserom Orićem. Seljani su postavili zasjedu i ubili četiri napadača koji su pripadali zloglasnoj paravojnoj jedinici poznatoj kao “Arkanovi tigrovi.” To je bio prvi primjer uspješnog bošnjačkog otpora četničkim napadima na prostoru opštine Srebrenica. Tijekom opsade ove istočno-bosanske enklave, Orić se pokazao kao jedan od najučinkovitijih organizatora odbrane.
Istog tog dana, planinsko selo Likari postalo je prvo bošnjačko naselje u općini Srebrenica da bude u potpunosti uništeno od strane Srba. Ovo selo je udaljeno oko 10km od Srebrenice. Likare je branila skupina slabo naoružanih mještana uz pomoć “oko 25 starih lovačkih pušaka i bez sredstava dobivanje više.”[29] Pad Likara omogućio je srpskim snagama i Jugoslavenskoj narodnoj armiji (JNA) da premjeste svoje teške naoružanje na nove strateške visove sa kojih su mogli nanositi težu materijalnu štetu privatnim i poljoprivrednim objektima u Potočarima i obližnjim bošnjačkim selima.
Masakr u Hranči (2-3. maja 1992)
H
Strateški cilj: “Eliminisanje Drine” (12. maj 1992)
Uporedo sa protjerivanjima, silovanjima i masakrima bošnjačke nejači oko Srebrenice i Bratunca, dana 12. maja 1992. godine Radovan Karadžić je na sjednici skupštine bosanskih Srba najavio šest “strateških ciljeva” srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Jedan od tih ciljeva je bio da se nastavi etničko čišćenje bošnjačkog Podrinja, to jest “uspostavljanje koridora u dolini rijeke Drine, odnosno, eliminisanje Drine kao granice između srpskih država.” Haški tribunal je utvrdio da:
“Rukovodstvo bosanskih Srba, u kojem su, pored ostalih, bili Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić i Nikola Koljević, bilo je svjesno, a to mu je bila i namjera, da stvaranje srpskih nacionalnih teritorija podrazumijeva podjelu Bosne i Hercegovine i razdvajanje i trajno uklanjanje stanovništva drugih nacionalnosti iz opština koje su proglašene srpskim, bilo putem sporazuma bilo upotrebom sile. Rukovodstvo bosanskih Srba bilo je svjesno toga da će svako prisilno uklanjanje nesrba sa teritorija na koje su Srbi polagali pravo pratiti diskriminatorna kampanja progona.”[48] Nadalje, “operativnim dijelom – to jest konkretno primjenom sile – upravljano [je] iz Beograda.”[49]
Na 17. sjednici skupštine bosanskih Srba, održanoj 24-26. jula 1992 Karadžić je bio malo specifičniji u definisanju namjera koje je imao za muslimansko stanovništvo Bosne:
“Ni Srbi ni Hrvati zajedno natalitetom ne mogu da kontrolišu prodor islama u Evropu, jer za 5–6 godina bi u unitarnoj Bosni Muslimana bilo preko 51%. … Ako oni, dakle, neće nikakvu islamsku državu na Balkanu, onda je još manje vjerovatno da hoće čistu islamsku državu, dakle islamski kanton, muslimanski kanton na području Bosne. Ovo je tačno što je gospodin Kuprešanin rekao, mada to niko otvoreno u Evropi neće reći, da je ovaj sukob podjaren da bi nestali Muslimani.”[50]
Masakr u Zaklopači (16. maj 1992)
Uporedo sa dešavanjima u Srebrenici i Bratuncu, Jugoslavenska narodna armija i lokalne srpske oružane formacije zauzele su obližnji grad Vlasenicu 21. aprila 1992. godine. Od tog dana pa nadalje, zločinci su sprovodili kampanju zastrašivanja Bošnjaka u ovoj opštini. Istaknuti bošnjački stanovnici su bili hapšeni, a njihove kuće paljene. Rasprostranjeni napadi na bošnjačko stanovništvo susjedne opštine Vlasenica započeli su 1. maja i trajali sve do jula 1992. Srbi su popalili većinu bošnjačkih sela u opštini počevši sa selima Vrsinje, Zilići, Gerovi, Pomol, Nurići, Bešići, Žutica, Štedrići i Đile. Mnogi civili su strijeljani, a većina ih je zarobljena i poslata u zloglasni logor Sušica.
Jedan od najgorih masakra u opštini Vlasenica zadesio je malo bošnjačko selo Zaklopača. Dana 16. maja 1992. godine, srpske snage su prišle selu i od bošnjačkog stanovništva zahtijevale da predaju svoje oružje. Osim nekoliko lovačkih pušaka, bošnjačko stanovništvo nije imalo nikakvog borbenog oružja da se brani. Kada su Srbi saznali da su Bošnjaci efektivno nenaoružani, blokirali su sve seoske izlaze i poklali najmanje 63 bošnjačkih muškaraca, žena i djece. Preživjela Nihada Hodžić opisala je posljedice masakra ovako:
“Usudili smo se ponovo iskoračiti iz kuće kako bismo posvjedočili taj pakao, smrt i razaranje ove neizbježne oluje koja je popljačkala naše mjesto i obeščastilo ga od svojih vrlina i dobrog života. Svuda smo vidjeli kako leže mrtva tijela. Miris smrti prožela se čitavim mjestom. Mrtva djeca, žene, muškarci. Tijela na sve strane. Bili smo u šoku. Suze kao da su gotovo posve presušile, ništa iz očiju više nije izlazilo. Sve je bilo kao noćna mora! Strašna noćna mora iz koje bi ste se očajnicki željeli probuditi, ali niste mogli. Moga amidžu smo prekrili sa dekom i onda smo nastavili ići dalje u naše mjesto – u nadi da ćemo naći preživjele. Vidjeli smo našeg najstarijeg amidžu (Bećira Hodžića) kako leži u klečećem položaju sa zapaljenom cigaretom među svojim prednjim prstima, glavom sagnutom prema zemlji, i lokvom krvi pored njega – on je isto bio mrtav. Vidjeli smo malu djecu sa njihovim majkama ležeći jedno pored drugog na zemlji, nepomični, vrlo mirni – u vječnom snu. Rečeno nam je da je i moj otac među mrtvima.”[51]
Masakr u Novoj Kasabi (18. maj 1992)
Vitkovići je selo u općini Bratunac, gdje su Srbi i Bošnjaci i Srbi živjeli u mješovitoj zajednici (200 Srba, 146 Bošnjaka). Dana 18. maja 1992, svi Bošnjaci su istjerani iz Vitkovića i prisilno odvedeni u obližnji Bratunac. Tri dana kasnije, bili su prisiljeni da se ukrcaju na autobuse i rečeno im je da je njihova destinacija logor Sušica u obližnjoj Vlasenici. Međutim, u blizini sela Nova Kasaba, autobusi su zaustavljeni, a potom 32 civila nasilno iskrcana i strijeljana. Trojica su uspjela preživjeti i kasnije pomoći u lociranju i pokopavanju raskomadanih leševa.[52]
Strijeljanje u Borkovcu (20. maj 1992)
Bjesomučna ubijanaja nastavljena su u Borkovcu, bošnjačkom naselju u obližnjoj općini Bratunac. Dana 20. maja 1992, srpske oružane formacije napale su Borkovac i zarobile 14 civila. Među zarobljenicima je bio Amer Ramić i njegova sestra Hamedina. Prema podacima Nasera Orića, Srbi su prisiljavali Amera da posmatra dok su srpski četnici silovali njegovu sestru, a potom je ubili. Zarobljenici su mučeni, a potom strijeljani. Preživjeli su identificirali Novaka (“Krke”) Stjepanovića kao glavnog i odgovornog za strijeljanja.[53]
Dana 12. maja 2009, Državni sud Bosne i Hercegovine podigao je optužnicu protiv Stjepanovića za zločine protiv čovječnosti. U optužnici se navodi da je Stjepanović “kao pripadnik bratunačke brigade Vojske Republike Srpske izvršio progon civilnog bošnjačkog stanovništva na etničkoj i vjerskoj osnovi” hapšenjem “grupe od četrnaest bošnjačkih civila… zlostavljanju zatočenih civila, a kasnije i u ubistvu sedam civila iz ove grupe.”[54]
Prema podacima Nasera Orića, četnici su tog dana ubili osam Bošnjaka. Njihova imena su: Hamid Alić, Halima Alić, Munib Sulejmanović, Fadil Sulejmanović, Hajro Hasanović, Hamed Velić, Meho Avdić i Hamedina Ramić.
Ubistva u Joševi i Jagodnji (22. maj 1992)
Srpske snage su napale sela Joševu i Jagodnju, u obližnoj opštini Bratunac, 14. maja 1992. Tim napadom dva bošnjačka civila su izgubila živote. Mnogo žešći napad je ponovljen 22. maja, kada je dodatnih 10 bošnjačkih civila izgubilo živote. Bez ikakvog borbenog naoružanja, sem lovačkih pušaka, seljani su postavljanjem zasjeda uspjeli spriječiti srpske snage da zauzmu ova mjesta. Ipak, većina kuća i drugih objekata u obadva sela, kao i obližnjim bošnjačkim selima i zaseocima, su bili oštećeni, zapaljeni ili u potpunosti uništeni od strane granata i teške artiljerije koju su Srbi imali napretek. Istog dana, obližnje bošnjačko selo Zapolje je djelomično uništeno srpskim granatiranjem iz smjera sela Fakovići. Druga bošnjačka sela i zaseoci ovog područja su trpjela koordinirane napade iz srpskih sela na dnevnoj bazi.[55]
Logor Sase (od maja 1992 pa nadalje)
Dok su četničke horde vršile krvave pohode po bošnjačkim selima oko Bratunca, oružane srpske formacije na prostoru općine Srebrenica pretvorile su rudnik olova i cinka “Sase”u logor za Bošnjake. U logor su dovođeni zarobljeni bošnjački civili, među kojima je najviše bilo žena i djece iz srebreničkih sela i zaseoka. Srbi su u ovom logoru premlaćivali mučili, silovali i ubijali Bošnjake.
Transkripti Haškog tribunala pokazuju da je u logoru bjesomučno ubijen “veliki broj muslimanskih civila, uključujući i mnogo djece.”[56] Prema dokumentaciji Nasera Orića, komandanta odbrane Srebrenice, “najveći broj zatočenih likvidiran [je] i zakopan u branu jalovišta Rudnika u Sasama.” On također napominje da je “veliki broj zatočenih žena i djevojaka… silovano.”[57]
Sjedište rudnika je bilo smješteno u Gradini, zabačenom zaseoku sela Sase. Srpske snage su napale i preuzele kontrolu nad ovim nezaštićenim zaseokom 21. maja 1992. Sedmoro bošnjačkih civila je bilo ubijeno i iznakaženo. Mnogi bošnjački civili, koji su potražili pomoć u obližnjoj šumi, naknadno su zarobljavani od srpskih paravojnih bandi i odvođeni u logor Sase. U logoru je silovano na stotine bošnjačkih žena i maloljetnih djevojaka. Srpske paravojne formacije predvođene Novakom (“Krke”) Stjepanovićem redovno su dolazile u logor i odvodile žene i djevojčice u okolne napuštene muslimanske kuće, gdje su ih seksualno porobljavali i neprestano silovali.[58] Jedna od brutalno silovanih djevojčica, po imenu Edina Karić, tada je imala jedva navršenih 15 godina. U procesu Nasera Orića, ona se pojavila kao jedan od brojnih svjedoka da ispriča sudijama Haškog tribunala o zločinima koje su ‘miroljubivi’ Srbi vršili oko Srebrenice i to počevši od prvog dana rata:
“… Bile smo silovane i zlostavljanje i udarane tokom čitave noći, a svo vrijeme u moju glavu je bio uperen pištolj… vrištala sam puno.” Ona je posvjedočila da lokalni Srbi nisu bili “miroljubivi” seoski stražari, kako se vole predstavljati javnosti, nego “…vojska s puno oružja… Oni su ubijali, pljačkali, silovali, palili kuće, i počinili mnogo zločina.”[59]
Komandir logora Mirko Todorović je u jednom incidentu prozvao grupu logoraša da izađu napolje. Pedeset i jedan zatvorenik je potom ukrcan na dvije kočije i poslat na strijeljanje. Prema riječima Edine Karić:
“U tom tretnuku bilo je dosta vrištanja u hodniku, djeca su počela plakati i bilo je strašno. Gubim riječi u nastojanjima da opišem koliko je sve to bilo užasno. Ljudi su bili gurani na kočije, i jedna žena nije mogla da se kreće, nju su udarili i bacili na kočiju.”[60]
Prema svjedočenju Edine Karić, prozvanoj grupi logoraša se od tada gubi svaki trag.
Logor Sušica (od maja 1992 pa nadalje)
Kroz logor Sušica je prošlo oko 8.000 nenaoružanih bošnjačkih civila Vlasenice, Bratunca i Srebrenice – muškaraca i žena, djece i staraca, ponekad i čitavih familija. Četnici su ih zarobljavali, mučili i vezanih ruku tovarili na kamione, a potom slali u logor Sušica, koji je bio okruženim bodljikavom žicom. Logorom je zapovijedao Dragan (“Jenki”) Nikolić.[61]
Zatvorenici logora su držani u uvjetima gorim nego stoka – bez odgovarajućeg skloništa, hrane ili lijekova, sa svjesnom namjerom da umru. Prema izvještaju The New York Times-a, “Za razliku od nacističkih logora iz Drugog svjetskog rata, Sušica je bila logor u kojem su za mučenje i smrt zatvorenika bili odgovorni vojnici koji su bili bliske komšije žrtava.“[62] Haški tribunal je utvrdio da zlostavljanja civila u logoru “nisu bili izolirani slučajevi, nego izraz sistematskog sadizma…[koji je prelazio] najvišu razinu mučenja. Logor je bio veoma pretrpan i životni uvjeti nepodnošljivi.”[63] Ukratko, Srbi su tretirali Bošnjake u logoru Sušica kao robove, a ne kao zatvorenike.[64]
Bošnjaci su bili premlaćivani željeznim šipkama, metalnim zglavcima, cijevima, kablovima punjenim olovom, policijskim palicama, ručkama sjekira, kundacima pušaka, drvenim štapovima i toljagama, zajedno sa drugim oblicima fizičkog i psihičkog zlostavljanja.

Srebrenica je samo kap koja je prelila casu nakon 200 godina pokolja nad bosnjacima. Srpski narod nema identitet, jedino mrznja prema islamu je temelj srpstva. Nama ste toliko jada zadali da imate 2 opcije u buducnosti. Prva mogucnost je prihvatiti odgovornost za genocid u srebrenici, za masovne zlocine u istocnoj bosni, prijedoru i opsadu sarajeva i traziti oprost. Druga mogucnost je nastaviti ovako i provocirati. Vi ste ubili nasu bracu u srebrenici i nasa je obaveza ostati naoruzani a racun ce te platit na ovaj ili onaj nacin.

Srebrenica je samo kap koja je prelila casu nakon 200 godina pokolja nad bosnjacima. Srpski narod nema identitet, jedino mrznja prema islamu je temelj srpstva. Nama ste toliko jada zadali da imate 2 opcije u buducnosti. Prva mogucnost je prihvatiti odgovornost za genocid u srebrenici, za masovne zlocine u istocnoj bosni, prijedoru i opsadu sarajeva i traziti oprost. Druga mogucnost je nastaviti ovako i provocirati. Vi ste ubili nasu bracu u srebrenici i nasa je obaveza ostati naoruzani a racun ce te platit na ovaj ili onaj nacin.

U jebo te kakva milost u pičku materinu.
To đikani sačuvaj za međuislamsko trkeljanje da ti ne bi jebali ovde mater.

Vlašine

Znači ove vlašine je trebalo streljati, po receptu sunarodnjaka đikana.

Masakr u Bosanskoj Jagodini (26. maj 1992)
Dana 26. maja 1992, konvoj sa oko 200 bošnjačkih izbjeglica zaputio se iz susjedne opštine Višegrad prema Makedoniji. Autobusi su iz nerazjašnjenih razloga zaustavljeni na granici Bosne i Srbije, kod Mokre Gore, a naređeno im je da se vrate nazad.[69] Na putu ka Višegradu konvoj je ponovo zaustavljen u selu Bosanska Jagodina. Ovaj put, četnici su nasilno odvojili 17-oro bošnjačke djece od roditelja, a tada ih strijeljali na licu mjesta. Mada je jedan od roditelja molio da njega ubiju, a da sina poštede, ubica je na njegove molbe odgovorio: “Ne, tebe nećemo ubiti. Ubiti ćemo tvoga sina, a ti ćeš zbog toga patiti.“[70] Sudbina izbjeglica koje su vraćene u Višegrad je nepoznata.
Ubice djece su bili pripadnici zloglasnih volonterskih formacija iz Srbije koje su djelovale u sklopu lokalne srpske “teritorijalne obrane.” Ove formacije su sudjelovale u sistematskim otmicama i ubistvima bošnjačkih civila srebreničke regije.
Avionski napadi iz Srbije (od juna 1992 pa nadalje)
Tijekom većeg dijela 1992. godine, još uvijek su postojali mnogi ‘paketići’ slobodnih teritorija, razasuti diljem istočne Bosne i pod kontrolom bošnjačkih snaga – uključujući i prethodno spomenuta sela Kamenicu, Cersku, Konjević Polje, Veliku Glogovu, Potočare, Sućesku, Osmače i Žepu. Sva ova mjesta su bila izložena svakodnevnom artiljerijskom granatiranju. Napadi su pojačani u junu uvođenjem zračnog bombardiranja.
Prema podacima Hasana Nuhanovića, koji je preživio opsadu Srebrenice, a kasnije i pad enklave, četiri borbena aviona iz smjera Srbije počela su bombardiranje Žepe u susjednoj opštini Rogatica 5. juna 1992,
“Nakon tog datuma, korištenje zračnih snaga Savezne Republike Jugoslavije kao represivnog sredstva protiv civila regije Žepe, Srebrenice, Konjević Polja i Cerske, postala je gotovo svakodnevna pojava. Zračno bombardiranje je izazivalo paniku među stanovnicima, daleko veću nego panika uzrokovana od konstantnog granatiranja tenkovima, topovima, i višecijevnim raketnim bacačima.“[71]
Borbeni avioni su poletali sa zračne luke Ponikve u blizini Užica u Srbiji i Batajnice u blizini Beograda. Ostali avioni su bili locirani na aerodromu u Banja Luci pod kontrolom bosanskih Srba. Relativno sporo-leteći tip aviona je uzlijetao sa piste na farmi u blizini Bratunca, oko 4 km udaljene od Srebrenice.
Na suđenju Naseru Oriću, bivši općinski sudija Mensud Omerović opisao je strahote terora koji su Srbi nanosili Srebrenici:
“Mi smo bili bombardirani na svakodnevnoj bazi. Centar Srebrenice je napadan sa avionima svakog dana, a pored toga je bilo i neprestano granatiranje, osobito iz višecijevnih raketnih bacača. Oni bi odjednom jednostavno ispalili oko 30 do 40 raketa na područje grada. Pa to je bilo užasno.”[72]
Silovanje kao oružje rata


Masakri u Višegradu (od aprila do juna 1992)
Pogranična opština Višegrad je bila poprište sistematskih silovanja, mučenja i ubistava na hiljade bespomoćnih bošnjačkih civila bez obzira na njihovu dob ili spol. Razmjera i nemilosrdnost brutalne kampanje terora koji je vođen protiv većinskog bošnjačkog stanovništva Višegrada uključivala je neke od najgorih oblika primjera nečovječnog postupanja i okrutnosti nanijete bošnjačkom stanovništvu na bilo kom mjestu šire regije Srebrenice. Sljedeći niz događaja raspravlja o nekim od najgorih zločina koji su se desili u susjednom Višegradu između aprila i juna 1992.
Vilina Vlas, Logor za Silovanja (april 1992 pa nadalje)
U periodu od aprila i maja 1992, Srbi su formirali dvadeset i jedan logor za mučenja i silovanja Bošnjaka na području opštine Višegrad. Hotel “Vilina Vlas” je bio jedan od najvećih i najbrutalnijih logora u kome su srpski vojnici i članovi paravojnih snaga “Beli orlovi” na čelu sa Milanom Lukićem, držali na stotine bošnjačkih žena i djevojčica, a potom ih sistematski mučili, porobljavali i seksualno zlostavljali na najokrutnije moguće načine. Primjer sadističkog mučenja je bila praksa silovanja majki i njihovih maloljetnih kćerki u isto vrijeme – sve sa ciljem nanošenja nepopravljivih psihičkih posljedica i osiguravanja da se žrtve više nikad ne bi vratile na to područje. Srpski zločinci su birali mlade i lijepe bošnjačke žene i djevojčice sa namjerom da ih oplode “kako bi mogle rađati srpsku djecu.” Oko 200 žena i djevojčica je bilo zatvoreno u ovom logoru, ali samo nekolicina je preživjela neprestana sadistička iživljavanja. Svjetska javnost je upoznata sa strahotama ovog logora u kasnim mjesecima 1992. godine, nakon čega je logor zatvoren, a mnogim žrtvama se od tada gubi svaki trag.[75]
Masakri na mostu Mehmed Paše Sokolovića (april 1992 pa nadalje)
Rijeka Drina je korištena kao odlagalište tijela mnogih bošnjačkih civila ubijenih od strane srpskih oružanih formacija u prvim mjesecima rata u Bosni i Hercegovini. Čuveni most na Drini, sagrađen od Mehmed-paše Sokolovića (Sokollu Mehmed Paşa), postao je simbolom patnje bošnjačkih stanovnika Višegrada. Srpske paravojne snage su dovozile kamione pune civila do mosta gdje su ih strijeljali, ili do obale Drine gdje su ih klali, a potom gurali u vodu da plove rijekom.
Dana 18. juna 1992, četnici Milana Lukića su na sadistički način usmrtili 22 Bošnjaka, a neke žrtve su noževima rasporili i iščupali im bubrege; u drugim slučajevima, Bošnjake su kanapima vezali za vozila i vukli po asfaltnim ulicama Višegrada, a djecu su gurali sa mosta i njihova tijela rešetali mecima prije nego što utonu u vodu.[76] Na stotine unakaženih bošnjačkih leševa plovili su rijekom Drinom da bi se konačno zaustavili u jezeru Perućac, rezervoaru koji je formiran izgradnjom hidroelektane Bajina Bašta.
U vrijeme kompletiranja ovog studija, u septembru 2010., jezero Perućac je bilo mjesto forenzičkih radova na iskopavanju ostataka leševa, koji su pripadali žrtvama višegradskih masakra iz 1992. Prema izvješću koje je objavio Balkan Insight, “Leševi oko 250 civila, za koje se vjeruje da su žrtve ubistava u Višegradu iz 1992. godine, pronađeni su u jezeru Perućac na granicu između Bosne i Hercegovine i Srbija.”[77]
Lomača u Pionirskoj (14. juli 1992)
Na četvrti dan muslimanskog praznika Kurban-bajrama 14. juna 1992, grupa višegradskih četnika slavila je pravoslavni praznik Svete trojice spaljivanjem najmanje 60-oro bošnjačkih žena, djece i staraca u kući Adema Omeragića u Pionirskoj ulici u Višegradu.[78] Unutrašnjost kuće je bila planski pripremljena za paljenje, a tepih je bio natopljen zapaljivom tečnošću. Četnici su zabarikadirali sve izlaze kuće, a zatim je zapalili zajedno sa grupom bošnjačkih civila, koji su vrištali od nesnosnih opekotina vatre. Najmlađa žrtva je bila novorođenče koje prema iskazu jedne od preživjelih “ni dva dana nije imalo. Večeras se rodilo, sutra navečer izgorjelo. Ja sam ranjena kroz lijevu nogu i lijevu ruku kad sam iskočila kroz prozor, izbacila sina od 13 i po, 14 godina. Tako još jedna žena. Četvero nas je preživjelo.”[79] Prije paljenja, žrtve su bile opljačkane. Četnici su prisilili žene i djevojke da se skinu gole, a potom su ih izveli iz kuće i brutalno silovali. Poslije silovanja, zatočenice su vraćene nazad u kuću kako bi izgorile u plamenu vatre.[80]

Hranča je postala prvo bošnjačko selo u opštini Bratunac da bude na meti lokalnih četničkih hordi. Skupina srpskih paravojnih formacija, pod zapovjedništvom Najdana Mlađenovića, upala je u ovo selo 2. maja 1992 i započela sa pretresima bošnjačkih kuća. Zahtjevali su od mještana da predaju oružje. Prije napuštanja sela, ubili su Fiću Ramića.
Idućeg dana, naoružani Srbi sa podrškom jedinica Jugoslavenske narodne armije (JNA) okružili su Hranču, masakrirali 14 bošnjačkih civila, a potom u potpunosti spalili ovo selo. Najmlađa žrtva je bila djevojčica od 7 godina po imenu Selma Hodžić.[30] Britanski novinar Tim Judah zatekao se u Hranči dva dana kasnije i posjetio grupu lokalnih Bošnjaka koji su se molili nad mrtvim lešom male djevojčice koja je “ležala prostrta na kauču u maloj kućici.”[31] Masakr u Hranči je bio najjasniji mogući signal šta se sprema preostalom bošnjačkom stanovištvu oko Srebrenice i Bratunca.
Napad na selo Blječeva (6. maj 1992)
Na sljedećoj meti četnika našlo se pretežno bošnjačko selo Blječeva u opštini Bratunac, napadnuto od strane srpskih minobacača 6. maja 1992. Nekoliko srpskih granata su direktnim pogocima na civilne objekte prouzrokovale golemu materijalnu štetu. Od granata su tog dana živote izgubili 16-godišnja bošnjačka djevojka Vesna Muratović i dvoje starijih srpskih stanovnika sela, Kosana Zekić i Gojko Jovanović. Nekoliko drugih stanovnika su bili ranjeni. Bošnjaci su se razbježali prema selu Pale, a srpske snage su potom zauzele Blječevu, pljačkajući imovinu i paleći kuće. U selu su zatekli Ibru Jašarevića i na mjestu ga ubili. Srbi su zarobili mještane koji nisu imali vremana da uteknu i odveli ih u zarobljeništvo. Jedan od tih zarobljenika je bio Nurif Memišević, paralizirani bošnjački čovjek koji se nije mogao kretati bez pomoći. Nakon mučenja, Srbi su ga natjerali da potpiše “priznanje” u smislu da je kao zarobljenik dobro tretiran i da su Bošnjaci sami sebe napali u selu. Od tada se Memiševiću gubi svaki trag.[32]
Oslobođenje Srebrenice (8. maj 1992)
Snage bosanskih Srba povukle se iz Srebrenice nakon smrti svoga vođe Gorana Zekića, ubijenog iz zasjede 8. maja 1992. Zekić je bio ključni organizator etničkog čišćenja bošnjačkog stanovništva Srebrenice i Bratunca. Nakon njegove smrti, Bošnjaci su uspjeli da se vrate u svoj razoreni grad, te su počeli organizirati odbranu. Međutim, oslobođena Srebrenice se našla pod opsadom, totalno izolovana i odsječena od teritorija pod kontrolom vlasti Republike Bosne i Hercegovine. Ujedinjeni narodi su brutalnu opsadu Srebrenice kasnije opisali kao “spori process genocida.”[33]
Iako je prisutnost Jugoslavenske narodne armije na teritoriji Bosne i Hercegovine ‘formalno’ završena 19. maja 1992, Haški tribunal je ustanovio sljedeće:
“Mada je JNA bila formalno prisutna na teritoriji BiH samo do 19. maja 1992., veliki broj vojnika JNA, kao i znatna količina oružja i opreme ostali su u BiH pod novim nazivom ‘Vojska Republike Srpske BiH’ (u daljnjem tekstu: VRS). Prema tome, VRS je imala na raspolaganju znatne resurse, mnogo veće od onih na raspolaganu bosanskim Muslimanima.”[34]
Srpske snage su redovito granatirale teritoriju Srebrenice iz Srbije sa pozicija na planini Tari, gdje se nalazio centar za obuku specijalaca Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije. Neka mjesta su granatirana slijepo, ali znatan dio slobodnog teritorija je bio na dometu srpske artiljerije i snajpera stacioniranih na Tari. U prva tri mjeseca rata, srpske snage su u prosjeku ispaljivale oko 2.000 artiljerijskih granata na slobodni teritorij enklave Srebrenica. Haški tribunal je u predmetu Nasera Orića zaključio da:
“Između aprila 1992. i marta 1993., grad Srebrenica i okolna sela pod kontrolom bosanskih Muslimana bili su neprestano meta srpskih vojnih napada artiljerijom, snajperima, a povremeno i bombardovanjem iz zraka. Svi napadi su vršeni po sličnom obrascu. Srpska vojska i paravojne snage okružili bi selo ili zaselak bosanskih Muslimana, pozvali bi stanovništvo da preda oružje, a tada bi započeli sa granatiranjem i pucnjavom ne birajući ciljeve. U većini slučajeva, ušli bi u selo ili zaselak, protjerali ili poubijali stanovnike, koji nisu pružali značajniji otpor, i uništili njihove domove. U tom razdoblju, Srebrenica je svakodnevno bila izložena nasumičnom granatiranju iz svih pravaca. Naročito su Potočari bili svakodnevna meta srpske artiljerije i pješadije jer su bili važna tačka u odbrambenoj liniji oko Srebrenice. Druga naselja bosanskih Muslimana takođe su neprekidno napadana. Rezultat svega toga bio je veliki broj izbjeglica i stradalih.”[35]
Masakr u Glogovi (9. maja 1992)
Dana 9. maja 1992, srpske oružane formacije uz pomoć Jugoslavenske narodne armije (JNA) ušle su u selo Glogova i izmasakrirale najmanje 64 nenaoružanih bošnjačkih civila. Maskirani srpski vojnici su odveli nekoliko žena u obližnju šumu gdje su ih brutalno silovali.[36] Preostale stanovnike sela su prisilno protjerali. Prije masakra, mještani sela su bili razoružani i zajamčena im je sigurnost.
Odluka o napadu na Glogovu donešena je 7. maja na sastanku između bratunačkog Kriznog štaba, te predstavnika JNA poznatijeg kao ‘kapetan Reljić,’ zatim komandanta odreda Territorijalne odbrane iz Kravica, Raše Miloševića, te još jednog čovjeka “koji je bio pripadnik Državne bezbjednosti Srbije.”[37]
Prema tvrdnji Ibrahima Dervišagića, koje je preživio masakr u Glogovi, među učesnicima ovog zločina bilo je mnogo Srba iz obližnjeg sela Kravica.[38] Azem Rizvanović je iz obližnje šume posmatrao dvije žene kako noževima ubijaju bošnjačke civile u Glogovi. Obje žene su poginule učestvovajući u napadu na bošnjačko selo Sandići 29. maja 1992. Ove dvije srpske ratne zločinke su kasnije bile identificirane kao Vesna Krdžalić iz Belog Manastira i Dragica Mastikosa iz Novog Sada.[39]
Uloga sela Kravica u zločinima nad Bošnjacima
Kravica je gotovo isključivo srpsko selo u opštini Bratunac (357 Srba i 6 ostalih). Tijekom rata u Bosni i Hercegovini, do zuba naoružana Kravica je bila strah i trepet za okolna bošnjačka sela. Srpski vojnici iz Kravica su gotovo svakodnevno učestvovali u napadima na bošnjačka sela i zaseoke oko Srebrenice, kao i u strašnim pokoljima bošnjačkih civila u selima kao što su Glogova. Pljačkali su stoku i druga dobra u vlasništvu Bošnjaka koje su prethodno pobili ili protjerali iz svojih kuća, a također su sudjelovali u krajnje sadističkom zlostavljanju bošnjačkih zatvorenika u bratunačkom logoru škole Vuk Karadžić.
Srbi iz Kravica su također uspostavili logor u svome selu – u napuštenoj srpskoj pravoslavnoj crkvi. U ovom zloglasnom logoru, Srbi su mučili, silovali i ubijali bošnjačke civile – uključujući žene i maloljetne djevojke. U logoru je mjesecima bilo zatočeno oko 350 Bošnjaka.[40] Tijekom fizičkog zlostavljanja, Srbi su premlaćivali zatvorenike čeličnim cijevima, kundacima pušaka, šakama, nožnim udarcima čizmama i vađenjem zuba sa zahrđalim kliještima. Zatočenici su premlaćivani do nesvjesti, a neki su pretučeni na smrt.
U mučenjima zatvorenika se ponajviše isticao Momir Nikolić kao jedan od najokrutnijih sadista. Njegova specijalnost se sastojala u vađenju očiju korištenjem oštrice noža. U jednom posebno jezivom incidentu, ostali zatvorenici su bili prisiljeni posmatrati kako Nikolić zasljepljuje bespomoćnog bošnjačkog civila Šabana Salkića. Pored vađenja očiju i drugih vrsta zlostavljanja civila, crkveni logor u zloglasnom selu Kravica je korišten i za brutalna silovanja bošnjačkih žena i maloljetnih djevojčica. Zatočenice su bile prisiljavane da leže ispod krsta na crkvenom oltaru, dok su njihovi zlostavljači uživali u sadističkim mučenjima i silovanjima muslimanki u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Među okrutnim nasilnicima u crkvenom logoru treba spomenuti i Goluba Erića.[41] Prema svjedočenju njegovog unuka Slaviše pred Haškim tribunalom, Golub Erić i njegov brat Nego su također činili zločine nad Bošnjacima i u Drugom svjetskom ratu. Obadvojica su sudjelovali u ranije spomenutom masakru bošnjačkih civila u Sopotniku na Drini, te su nakon Drugog svjetskog rata bili su osuđeni na smrt. Iz nepoznatih razloga, izbjegli su smrt i pušteni na slobodu od tadašnjih Jugoslavenskih vlasti.[42]
Masakr u logoru škole Vuk Karadžić (10. maj 1992)
Dana 10. maja 1992, snage Jugoslavenske narodne armije, raznih paravojnih formacija iz Srbije, te lokalne oružane horde bosanskih Srba, provele su jednu od najokrutnijih hajki na bošnjačko stanovništvo obližnjeg Bratunca i okolnih sela. Racijama su istjerali 4.000 do 5.000 bošnjačkih stanovnika iz svojih kuća, te ih zatočili u lokalnom nogometnom stadionu “Bratstvo”. Dolaskom na stadion, zatvorenici su prvo bili opljačkani, a potom razdvojeni od svojih familija – muškarci od žena – a neki su strijeljani na licu mjesta. Najmlađa žrtva srpskog terora je bila šest mjeseci stara beba, Narcisa Salihović, a najstarija 110 godina stara žena, Zahida Suljagić.[43] Prema rezultatima istrage Ujedinjenih nacija, Srbi su jedan broj Bošnjaka “prisiljavali da služe kao davaoci krvi, a neke žrtve su preminule zbog prevelikog vađednja krvi. Prema izvještaju, stotine leševa žrtava [sa stadiona i logora škole Vuk Karadžić] su spaljeni ili bačeni u rijeku Drinu.”[44]
Srbi su sa stadiona “Bratstvo”odveli nekoliko stotina žena i maloljetnih djevojaka u lokalni hotel “Fontana,” gdje su ih neprestano silovali. Ostale zarobljenike su nagurali u autobuse, zaprijetili im da se više nikada ne vraćaju nazad, zatim ih prisilno istjerali u pravcu Kladnja.
Sudbina oko 700 nenaoružanih bošnjačkih muškaraca je bila posebice okrutna. Oni su jedan po jedan razdvajani od svojih familija i odvođeni u gimnastičku dvoranu Osnovne škole “Vuk Karadžić” koja je bila pretvorena u logor. Zarobljenici su bili šokirani stravičnim prizorima izubijanih i iznakaženih tijela prethodno zatočenih Bošnjaka. Svim novim zatvorenicima je ponuđena vrlo slana hrana bez vode. U sljedećih nekoliko dana, oni su brutalno mučeni, a oko 350 ih je ubijeno na najokrutnije načine moguće.
Fizička zlostavljanja u logoru su vršeno premlaćivanjima sa tvrdim objektima, toljagama, motikama, čeličnim cijevima, metalnim šipkama, bejzbol palicama, kundacima od pušaka, šakama, udarcima čizmama, vađenjem zubi sa zahrđalim kliještima i davljenjima. Neki zatvorenici su bili zaklani, a njihove glave podizane u zrak i pokazivane ostalim zatočenicima. Srbi su odrupljene glave Bošnjaka šutirali po podu. Ostali logoraši su bili prisiljeni da nose tijela ubijenih izvan logora da bi na kraju i oni bili ubijeni i bačeni na tu istu hrpu leševa. Prema podacima UN Komiteta za ljudska prava, “Svjedoci tvrde da su tijela ubijenih bila iskasapljena, a nosevi, uši i spolni organi odrezani, ili su imali urezane krstove po tijelu. Ti svjedoci također tvrde da su tijekom kasapljenja bili prisiljeni da pjevaju četničke pjesme.”[45]
Srpski zločinci su lokalnog muslimanskog imama, Mustafu Mujkanovića, satima ponižavali, mučili i tukli. Nakon što je kategorično odbio da se prekrsti, da popije alkohol i da digne tri prsta (podigao je samo dva simbolizirajući borbu bošnjačkog naroda za slobodu) četnici su ga zaklali naočigled svih zatvorenika.
Masakr u Suhoj (10. maj 1992)
Dana 10. maja 1992, Srbi su napali i uništili bošnjačko selo Suha u obližnjoj opštini Bratunac. Mlade žene i djevojke su seksualno zlostavljali, a potom su ubili 38 nenaoružanih bošnjačkih stanovnika. Njihova tijela su bacili u lokalnu masovnu grobnicu. Među 38 ekshumirana leša, bilo je devetoro djece u dobi od 3 mjeseca do 11 godina starosti, nekoliko žena, te stariji muškarci. Zekira Hrustanbašić (djevojačko: Begić) je bila u 9-mjesecu trudnoće. Kada su patolozi Univerzitetsko kliničkog centra u Tuzli provodili autopsiju njenog leša, otkrili su u utrobi njenog metkom-prostrijeljenog stomaka mrtvo tijelo nerođenog djeteta.[46]
Glavno-osumnjičeni za masakr u Suhoj su Milenko (“Mungos”) Prodanović, bivši vođa paravojnih srpskih snaga, te njegov saradnik Vujadin Stević, također poznat kao Dragan. Unatoč pozivima za njihovo hapšenje, još uvijek nije došlo do podizanja nijedne optužnice protiv Prodanovića. On i dan danas slobodno živi i radi kao odbornik u Skupštini opštine Bratunac.[47] Boravište Stevića je za sada nepoznato.

Koja stoka moraš biti da od bogomolje napraviš logor.
LOGOR-CRKVA U KRAVICI

Nakon paljevine sela,ljudi su se podijelili u grupe i pokusavali pobjeci od masovnog ubijanja.
Srbi su pucali na sve sto se krece.Radili su to vozeci se kolima okolo i kad bi koga vidjeli pucali su ili se davali u potjeru.
Sezdeset Bosnjaka je krenulo preko Brda,na samoj granici opcine u Hrncice,koji su tad branjeni sa desetak pusaka.Pola grupe se odvojilo i nestalo.Vise se nije culo za njih.Druga grupa krenula je preko Banjevica i ubrzo su se nasli u okruzenju pomahnitalih Srba.Pucali su sa svih strana.Pohvatali su ih i odmah odveli pred crkvu u Kravicu.Nakon desetak minuta
pred crkvu je dotjerano jos oko sto zena,djece i nesto muskaraca iz Sasa.Ugurali su ih u unutrasnjost.Sutradan su doveli jos oko 200 ljudi iz susjednog grada Vlasenice i iz naselja Djila,Poloma..."Povremeno su dovodili grupe od pet-deset ljudi.U crkvi je bilo njih oko 350.Cudili smo se.Je li moguce to sto se dogadja?Bezboznici su nas trpali u svoju bogomolju i psovali Boga.Bezboznici su spremali nesto.Razdvojili su muskarce od zena i djece i poceli nas tuci.Udarali su drzalicama od sjekira,pendrecima,kundacima od pusaka.Krv nasa prstala je okolo i slijevala se niz patos praveci cudne oblike.Nisu podsjecali na ikone svetaca."
"Ishrana u logoru-crkvi bila je cudna.Muceni smo gladju i zedju na provjeren nacin.Jedan dan bi za sve zarobljene donijeli 2-3 kilograma hljeba,a slijedeci bi davali samo vodu.Treci dan bi donosili slamu koju bismo morali jesti pred njima.Ispred crkve napravili su jedan WC koji su ogradili zicom kroz koju su pustili struju.Slamu smo krili ispod vesa da bi je bacili u WC ali su je oni otkrivali i tukli one koji ne bi jeli.Neki su cak i ubijali samo zbog toga.
Bezboznici su dolazili u logor-crkvu i zagledali djevojcice.Nakon toga bi pokazali prstom na onu koja treba da ih zadovolji.Silovali su G.B.,staru 15 godina,G.H.,staru 17 godina,jos jedno djevojce od 17 godina,A.H.,koja je imala 13 godina,i nocu neke druge koje nismo vidjeli.Uglavnom po uplakanim roditeljima i unesrecenoj izbezumljenoj djevojcici slutili smo sta se dogadjalo u mraku.
Silovali su i po danu pred hramom-logorom gdje su sa djece skidali svu odjecu.
Desetak muskaraca iz grupe koju su svakodnevno krvnicki tukli izvodili su da sve to posmatraju.Dok je jedan vrsio silovanje,cetvorica su drzali djevojcicu za udove.Jedan od tih okrenuo se prema cetrdesetogodisnjem S.DZ.i kroz smijeh rekao:"Vidi kako bula mijesa".
Tog dana S.DZ.je ponavljao u sebi:"Pobjeci ili umrijeti"."Upamtio sam da je Zoran Mladjenovic silovao petnaestogodisnju G.B.,prepoznao sam brata Dragoljuba Tesica i Goluba Erica,starijeg covjeka,koji je,prema kazivanju nasih roditelja,ubijao muslimane i u Drugom svjetskom ratu.
Silovao je i mucio zatvorenike Dragoljub Jovanovic,zajedno sa Perom Jovanovicem iz Hrance,Tadijom Jokicem iz Pajic Hrance,Radom Jovanovicem iz Kravice.Te njuske zvijeri koje su imale samo ljudski oblik necu nikad zaboraviti",prisjecao se S.DZ.
Ljudi su muceni i ubijani.Logorasi su u grupama nestajali.
Nadalje je mjerio ponasanje Srba.Kako pobjeci?Mjesec dana je proslo a prilike nije bilo.Vise od 200 ljudi je izvedeno i trag im se zauvijek izgubio.Kroz sapat je trojici zarobljenika rekao svoje planove.Plasio se da ga ne otkriju.Desetak naoruzanih Srba redovno je strazarilo oko crkve-logora.Izlazili su na smjenu u WC.Trebalo je osjetiti nebudnost i pokusati.Konacno jedan od njih se vratio i bio ubijedjen da treba krenuti.Izasli su.Grupa strazara je stajala iza crkve i pricala.Pozurili su.Izgladnjeli,tesko su se kretali prema jugu.Boljele su ih slabine.Taj napor tjerao ih je na povracanje,mucninu.S.DZ.je tek tada na svjetlu primjetio da je ostao bez vida na jednom oku.
Nakon svega sjeca se da je jedno silovanje prelijepe djevojcice obavljeno pod sjenkom krsta koja je padala preko njenog njeznog tijela."Prokleti bezboznici",ponavljao je.
U decembru mjesecu te iste godine,kada su jedinice Armije BiH usle u selo Kravicu i kad su se razbijeni i porazeni Srbi povlacili,R.D. je bio jedan od bjegunaca iz crkve-logora.
Premda su njegovi prijatelji borci znali sta se tu dogadjalo,niko nije ispalio ni jedan metak prema crkvi.Niko,pa ni bivsi zarobljenik nije zelio uci tamo.Pricao je nakon povratka da se pitao zbog cega ce vrata na njoj?Zbog cega ce kriz na njenom vrhu?STA CE CRKVA BEZBOZNICIMA?

Samo lažite.Što veća laž to će bolje da se primi.

Jebale ti vlašine mater bezobraznu.Opaši se eksplozivom pa pravac gde hoćeš.
Idiote popucali.

Čekaj ti si došao ovde i postavio jebeni blog??!
Kao dokaz nekakvih zločina ti si postavio-blog koji je napisao,ko?I sa kakvim dokazima??
http://blog.dnevnik.hr/boric/2006/07/16 ... inovi.html
Jesi ti lud potpuno?!
I još nas vređaš!?
Jel ti to protiv teža ovome!?!!!??
http://dan-veterana.blogspot.ru/2012/09 ... e.html?m=1

Nemamo više šta da razgovaramo.Ustvari.Hajde sad korisniče dođi ovamo i daj nam VALIDNE dokaze za ovu odvratnost koju si postavio.Izvoli.

ХИЉАДУ ПУТА ПОНОВЉЕНА ЛАЖ ПОСТАЈЕ СРЕБРЕНИЦА
СРЕБРЕНИЦА 1995-2015 СУВЕ ЧИЊЕНИЦЕ, БЕЗ ПРОПАГАНДЕ ИЛИ УЛЕПШАВАЊА




Двадесетогодишњица пада сребреничке енклаве у јулу 1995. године је догађај који је веома важан. Ми се обраћамо онима које првенствено занима истина, а не политизација догађаја, а 20-годишњица је повод да подвучемо црту: прошло је довољно времена да на једном месту саберемо све што се заиста зна и шта се још увек не зна, или се само нагађа о догађају чије последице потресају цео простор бивше Југославије, али утичу и на глобалну политику.

Сврха ове публикације је само једна: да и стручњаку и лаику, у сажетом облику, представи све што је досад утврђено на основу пресуда Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТЈ) – али и оно што није, односно оно око чега још постоје спорења.
Шта нас је мотивисало за рад на овој публикацији?

- Истина је увек потребна, како жртвама тако и оптуженима и осуђенима; историчарима који држе до науке и политичарима који држе до морала; И када не можемо са сигурношћу да тврдимо шта се догодило, сасвим поуздано можемо да тврдимо шта се није догодило, а пласира се као истина. Бројке које се непрестано некритички износе у међународној, екс-СФРЈ и српској јавности о „геноциду“ над 7-8.000 муслиманских заробљеника из сребреничке енклаве који су починиле „српске снаге“ једноставно не одговарају утврђеним чињеницама;

- Произвољне бројке и чињенично неутемељене оптужбе, парламентарне и међународне „резолуције“, па и пресуде, користе се за тровање друштвене, политичке, међуверске и међунационалне атмосфере, сејање раздора, продубљивање подела и подстицање екстремизма на просторима бивше СФРЈ, што није у интересу никоме осим онима којима су у интересу перманентна дестабилизација, немири и вештачке поделе;

- Сребреница је више пута коришћена, а и даље се користи, као згодан изговор за војне интервенције против суверених држава или уплитање у њихове унутрашње односе и изазивање унутрашњих сукоба („морамо спречити још једну Сребреницу“ најчешће гласи ратни поклич), због чега је од глобалне важности утврђивање праве истине о њој, колико год она била болна или сурова за било ког актера;

- МКТЈ није, после скоро 20 година, успео да утврди истину, већ само да залепи етикету „геноцида“ на догађај који још увек није на прави и веродостојан начин обрађен и процесуиран. Стога би, ради коначног утврђивања истине о догађајима у Сребреници у јулу 1995. од највеће важности било оснивање међународне независне комисије за утврђивање шта се тачно десило у Сребреници, како би овај догађај престао да буде политизован и злоупотребљаван, а што би коначно донело мир жртвама, задовољење њиховим породицама са којима сви нормални људи саосећају због тога што није спорно да је у питању злочин, и отворило могућност за истинско суочавање са прошлошћу и помирење.

- Ова публикација је наш допринос утврђивању истине о Сребреници, у нади да може бити и подстицај заинтересованим међународним факторима да се, макар са огромним закашњењем, предузму одговарајуће мере како би се
овај међународни проблем коначно поставио на место које му припада. Без злоупотреба, без инструментализације, без задњих намера.

НЕПОЗНАНИЦЕ
1. Према правоснажним пресудама Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТЈ), тзв. Хашког трибунала, колико је тачно људи страдало у Сребреници у јулу 1995?

На каменој плочи у Меморијалном центру у Поточарима уклесан је број од 8.372 жртве. По „Босанском атласу злочина“ Истраживачко-документационог центра у Сарајеву, у Сребреници и око ње у јулу 1995. убијено 6.886, с тим да
се у посебној табели наводи цифра од 4.256 убијених и 2.673 несталих босанских муслимана (одмах се види да се збир наводно убијених и несталих не слаже са укупним бројем од 6.886). У предмету Крстић (МКТЈ): „...7.000 до 8.000 људи“ (Првостепена пресуда, пар. 487). У предмету Поповић (МКТЈ): „...расправно Веће је пресудило да је од 12. јула па до краја јула било погубљено неколико хиљада мушкараца босанских муслимана“ (Првостепена пресуда, пар. 793). Веће даље каже да је „утврђено да је најмање 5.336 идентификованих појединаца убијено после пада Сребренице, с тим што би се цифра могла попети и до 7.826“ (Првостепена пресуда, фус-нота 2862). У предмету Толимир (МКТЈ): „4.970 жртава“ ако се разматра у вези са релевантним тачкама оптужнице (Другостепена пресуда, пар. 718). При навођењу ових разли-читих бројки, систематски се прећуткује чињеница да оне укључују и жртве ратних дејстава око Сребренице, као и жртве које су умрле на други начин, а те жртве, колико год трагичне биле, најчешће представљају легитимни војни циљ.

Закључак: ни МКТЈ нити било која друга институција, до дан-данас, после 20 година, није прецизно утврдио број погубљених заробљеника. Уз то, непрекидно се мешају жртве погубљења, борби и нестала лица. Нема доказа на основу којих је утврђен број стрељаних заробљеника, а само то је злочин.

2. Да ли је ико од осуђених у МКТЈ, осуђен као непосредни починилац/учесник убистава у и око Сребренице у јулу 1995?

Једини који је пред МКТЈ осуђен као непосредни починилац злочина у Сребреници је Хрват из Тузле, Дражен Ердемовић, сведок-сарадник МКТЈ, осуђен 1998.г. за учешће у „убиству стотина цивила мушкараца босанских муслимана“ у Брањеву, за шта је осуђен (Пресуда, пар. 23) на пет година затво-ра (и то за наводно учешће у стрељању више стотина људи, на основу сопственог признања, чији је садржај више пута мењао), после нагодбе са Тужилаштвом МКТЈ. Кључна тачка договора са Тужилаштвом био је услов да мора сведочити против српских оптуженика кад год буде био позван.

Ердемовић сада живи у неидентификованој западној земљи, са промењеним идентитетом. Ердемовић је, по сопственом признању, ратовао за све три стране у сукобу у БиХ: муслиманску (АБиХ), хрватску (ХВО), српску (ВРС). Оно што изазива додатну сумњу у Ердемовићев кредибилитет је да га је 27.6.1996, на основу психијатријског налаза, МКТЈ прогласио неспособним за даље саслушање. Међутим, већ 5.7.1996. Ердемовић, још увек у статусу оптуженог, наступа као сведок оптужбе у поступку против Караџића и Младића, и на основу његовог исказа је заснована међународна потерница против ове двојице.

Ердемовић је ухапшен од стране југословенских власти и изручен МКТЈ 1996. године. Ердемовићева вишеструко контрадикторна сведочења су детаљно обрађена и анализирана у књизи „Крунски сведок“ бугарског новинара и дописника Deutche Welle из Хашког трибунала, Жерминала Чивикова.

Кључна ствар која дискредитује Ердемовића је да је на месту на којем је, према сопственом сведочењу, учествовао у погубљењу „око 1200 заробљеника“, форензички тим Тужилаштва МКТЈ открио укупно 127 остатака потенцијалних жртава, од којих 70 са повезима, што би указивало на смрт стрељањем. То, међутим, није спречило МКТЈ да настави да га користи као „кључног сведока“.

Исто тако, Ердемовић није могао пред МКТЈ да потврди ни тачан датум „масакра“ ком је, наводно, учествовао, већ га је у сведочењима мењао са 20. на 16. јули 1995.
Ердемовић је такође износио и контрадикторна сведочења о чину који је имао у то време, тврдећи час да је био водник, час да је био ражалован.

Такође, Ердемовић никада „није могао да се сети“ ко је уопште издао наредбе за погубљења у којима је наводно учествовао. То је био „неки потпуковник“, који до-дан данас није идентификован.

Ердемовићеви саучесници:

Неки, али не и сви Ердемо-вићеви именовани саучесници су касније осуђени, али не пред МКТЈ, већ пред Судом Босне и Херцеговине (БиХ) за ратне злочине 2012. године.

Франц Кос, Станко Којић, Властимир Голијан и Зоран Гороња осуђени су на разне временске казне за погубљења на фарми Брањево. Занимљиво је, и индикативно, да ови људи нису испитивани пред МКТЈ, вероватно због опасности да се њихова сведочења не би међусобно слагала, а и да би компромитовала сведочење „крунског сведока“, Ердемовића. Ово је исто као када би неки суд, у процесу против групе људи који су некога убили, дао налог за хапшење и испитивање само једног од њих, док би остале саучеснике потпуно игнорисао.

Ердемовић и његови саучес-ници били су припадници тзв. 10. диверзантског одре-да, вишенационалне јединице у којој су били Срби, Хрвати, муслимани и Словенци. За ову јединицу никад није прецизно установљен њен положај у командном ланцу Војске Републике Српске. Неки од њених припадника су се касније борили у Африци, као плаћеници западних војски. По Ердемовићевим контрадикторним сведочењима, припадници јединице су добили новац, или злато, за погубљења што свакако није понашање које се може ускладити са правилима која владају унутар регуларне војске.

3. За шта се терете остали који су пред МКТЈ осуђени за злочине или „геноцид“ у Сребреници?

Драган Обреновић (2003), по нагодби са Тужилаштвом за прогон муслиманског становништва Сребренице, осуђен на 17. година.

Видоје Благојевић (2005), за саучесништво у убиству, прогон и нечовечно понашање, осуђен на 15 година.

Драган Јокић (2005), за саучесништво у истребљењу и злочине против човечности, осуђен на 9 година.

Вујадин Поповић (2010), за геноцид и злочине против човечности, осуђен на доживотну робију.

Љубиша Беара (2010), за геноцид и злочине против човечности, осуђен на доживотну робију.

Драго Николић (2010), за саучествовање у геноциду и злочине против човечности, осуђен на 35 година.

Радивоје Милетић (2010), за злочине против човечности и кршење закона рата, осуђен на 18 година.

Винко Пандуревић (2010), за злочине против човечности и кршење закона рата, осуђен на 13 година.

Љубиша Боровчанин (2010), за злочине против човеч-ности и кршење закона рата, осуђен на 17 година.

Ниједно од ових лица није оптужено нити осуђено за непосредно убијање ратних заробљеника него по линији командне одговорности.
4. Да ли се до садa, после 19 година судских поступака пред МКТЈ, утврдило ко је издао наређења за погубљења заробљеника?

Не. У издвојеном мишљењу у Другостепеној пресуди у предмету Толимир из априла 2015.г. члан жалбеног Већа, судија Жан-Клод Антонети је изјавио ако би га родбина жртава питала ко је наредио погубљења и зашто, он на то питање не би знао како да одговори (Другостепена пресуда, с. 400). Ниједан од осталих судија МКТЈ га није демантовао.

А постоји и сведочење које се никако не сме изгубити из вида када се говори о инспираторима догађаја:

Хакија Мехољић, члан Ратног председништва Сребренице, је у многим медијима, као и у норвешком филму „Сребре-ница: издани град“, цитирао речи Алије Изетбеговића сасастанка у Сарајеву из 1993. када је Изетбеговић пред више сведока рекао „да му Клинтон нуди да четници уђу у Сребреницу и изврше покољ пет хиљада Муслимана, после чега ће НАТО бомбардовати српске положаје у Босни“.

5. Колико је досад тела сахрањено у Меморијалном центру у Поточарима, код Сребренице?

У Меморијалном центру у Поточарима jе до 2015. укопано око 6.300 „имена“ (на споменику је уклесано
укупно 8.372 имена). Процедура укопа је у потпуности под контролом Института за нестала лица БиХ са седиштем у Сарајеву и муслиманских верских власти које, под изговором верских прописа, не дозвољавају никоме са стране да има увид у садржај посмртних ковчега (табута), нити да изврши независни увид у укопани биолошки материјал.

Ево нпр. како Хаша Омеровић, које је у јулу 1995. изгубила мужа, оца и брата, али је одбила да јој муж буде сахрањен у Меморијалном центру у Поточарима, описује манипулације везане за ово место:

„Има још породица које јавно неће да говоре, а тихо су, о свом трошку, сахраниле своје најмилије на другим местима, ван Поточара. Такође, има људи који су сахрањени у Поточарима, а нису страдали 1995. године, који су били неки борци и неки команданти. Они су, дакле, сахрањени у Поточарима и направљени су им исти нишани к‘о и оним људима који су страдали у јулу ‘95. Има ту и страдалих у међусобним и свакаквим другим сукобима. Ту је био најпрљавији рат, и тај рат су водили мафијаши, а нису га нормални људи водили“. А један од оснивача СДА и дугогодишњи члан Органи-зационог одбора за обележавање догађаја у Сребреници Ибран Мустафић, каже:

Сребреница је одавно предмет манипулација, а главни манипулатор је (председник Комисије за тражење несталих Федерације БиХ) Амор Машовић који је планирао да на жртвама Сребренице живи наредних 500 година. Међутим, ту су и многи други из Изетбеговићевог окружења који су још од лета 1992. године кренули у спровођење пројекта по коме је једино битно да се прикаже што више бошњачких жртава”.
6. Да ли је за сва тела непобитно утврђено да су „жртве Сребренице“?

Не, мимо форензичког особља Тужилаштва МКТЈ и ICMP (Међународна комисија за нестала лица) у Тузли под контролом америчке владе, нико нема приступ посмртним остацима нити увид у њихово стање.

Званични прикази демо-графског стања и пресуде МКТЈ уопште не помињу број лица која су погинула за време пробоја 28. дивизије Армије БиХ према Тузли средином јула 1995, а која се у извештајима Уједињених нација (УН) и другим компе-тентним изворима процењују у просеку на око 3.000.

Мирсад Токача из Сарајевског Информативно-документационог центра (ИДЦ) је 2010. изјавио да је пронађено „око 500 живих Сребреничана“ који се воде као нестали, као и „70 особа које су сахрањене у Меморијалном центру Поточари, а који нису страдали у Сребреници“.

Ибран Мустафић, функционер цивилне управе у сребреничкој енклави, рекао је да је до 1.000 особа страдало у међусобним сукобима муслимана током повлачења из Сребренице.

Насер Орић у својој књизи „Сребреница сведочи и оптужује“ (1994) наводи имена 1.333 мушкараца из енклаве који су погинули у борбеним дејствима пре пада Сребренице у јулу 1995, када су муслиманске снаге нападале српска села у широј околини.

Директор Меморијалног центра у Поточарима Мерсед Смајловић и директор Центра за нестала лица БиХ Амор Машовић изјавили су да је у Поточарима сахрањено око 50 лица страдалих још 1992, а која су „у блиском сродству“ са лицима која се воде као жртве погубљења.

Хакија Мехољић, ратни шеф полиције у Сребреници, изјавио је да је „љут на све“ који су у Меморијалном центру сахранили 75 особа које нису погинуле у јулу 1995.

Американац Филип Корвин, највише рангирани цивилни званичник УН на терену у јулу 1995. никад није одступио од тврдње да је у околини Сребренице погубљено „700-800“ људи.

Јосеф Бодански, бивши директор Специјалне комисије америчког конгреса за тероризам и неконвенционални рат тврди да „сви независни форензички докази указују на број од неколико стотина муслиманских жртава, и то вероватно у нижим стотинама“.
7. Колико људи је страдало у борбама око Сребренице у јулу 1995?

Вештак Тужилаштва МКТЈ Ричард Батлер процењује да је погинуло око 2.000 припадника муслиманских снага, португалски официр и посматрач УН Карлос Мартинс Бранко - такође око 2.000, амерички обавештајац Џон Шиндлер - око 5.000, Карл Билт - око 4.000, а УН износи цифру од око 3.000. По овим проценама произилази да је знатан број несталих лица на муслиманској страни погинуо у борби као легитимне жртве ратних дејстава, и да нису били стрељани.

8. Према форензичким доказима којима располаже МКТЈ, за колико људи је непобитно доказано да су жртве погубљења у јулу 1995?

Ексхумација посмртних остатака из разних гробница које се потенцијално, али не и нужно, могу довести у везу са Сребреницом у јулу 1995, била је под контролом МКТЈ само између 1996-2001. У том периоду је обрађено и класификовано 3.568 „случајева“, с тим што један „случај“ не значи нужно и једно тело, већ може да представља само део тела. Форензичка анализа даје следеће резултате:

Само за 442 ексхумиране особе би се непобитно могло тврдити да су жртве стрељања, с обзиром на то да су имале повезе преко руку или очију;
627 особа имају повреде од фрагмената метака или метала, што може да буде последица погубљења, али и борби;
505 тела има повреде од метака, што може да буде последица погубљења, али и борби;
за 411 тела се не може утврдити узрок смрти;
1583 „случајева“ представљају само делове тела, с тим што су форензички стручњаци МКТЈ констатовали да се за 92,4% њих не може утврдити узрок смрти.


Дакле, оригинални форензички извештаји, урађени под надзором и контролом МКТЈ, показују да је у свим масовним гробницама обрађеним између 1996-2001. сахрањено нешто мање од 2000 лешева. Међутим, када се погледају сви налази види се да је, и међу тих 2000 лешева, далеко мање страдалих људи путем неког злочина, већ су погинули приликом борби, или су умрли од неке болести, или још неутврђеног узрока.

Од 2002. године, ексхумација гробница и идентификација жртава је у искључивој надлежности западно финансиране ICMP (Међународне комисије за нестала лица), и Комисије за нестала лица БиХ. Ни један представник јавности, медија или стручних организација никада није имао адекватан приступ пословном делу њихове главне форензичке лабораторије у Тузли, где се подаци „обрађују“, нити је њихов рад транспарентан и подложан међународној верификацији.

Представници ових организа-ција су радикално проширили сферу својих ексхумација од 2002, обухватајући сва налазишта посмртних остатака на ширем подручју Сребренице, не трудећи се да праве разлику између гробница где су могле бити укопане жртве стрељања и гробница дуж путање пробоја 28. дивизије Армије БиХ, где се претежно налазе погинули у борбама са ВРС.

Најзад, уз велику медијску помпу, прешло се на нову методологију намицања „чувене“ цифре од 8.000 – помоћу упаривања ДНК узорака ексхумираних појединаца и чланова њихових породица. Гробнице са посмртним остацима погинулих, које немају везе са ратним злочином, сада служе као непресушни мајдан „жртава геноцида,“ чији се посмртни остаци сваког 11. јула, у медијски драматичним дозама од по неко-лико стотина, церемонијално сахрањују у Меморијалном центру у Поточарима.

Међутим, ДНК упаривањима се не могу утврдити време, узрок и начин смрти, већ само идентитет тела, што је директор ICMP Томас Парсонс потврдио под унакрсним испитивањем на суђењу Караџићу 22. марта

2012:

„Међународна комисија за нестала лица се не бави питањем како су те особе биле убијене, нити да ли је њихова смрт била законита или не. Ја пружам извештај о идентификацијама које су биле обављене у вези са посмртним остацима који

су ексхумирани из масовних гробница“ (Караџић, транскрипт, с. 26633).

Ако се зна да су се истовремено са стрељањима у непосредној близини одвијала и жестока борбена дејства на дугачком фронту од 60 км између Сребренице и Тузле, очигледно је да је пука идентификација мртве особе потпуно бескорисна као доказ у вођењу кривичног поступка, о правној квалификацији дела и да не говоримо.

Постоји бројка од око 6.600 за коју ICMP тврди да представља укупан број несталих лица чији је идентитет наводно утврђен упаривањем ДНК узорака, а коју МКТЈ, на основу пуке тврдње, имплицитно прихвата као поименце утврђени број стрељаних. Ако такав списак имена заиста постоји, нико га није видео нити утврдио његово порекло. Одбрана оптужених је лишена могућности да коришћењем матичног броја и другим средствима независно провери да ли су та лица заиста постојала и, ако јесу, да ли су жива или стварно мртва.

Без обзира на све ово, у медијима је, сасвим неосновано, успостављена једначина: ДНК идентификација = „жртва геноцида“. То једноставно није тачно.
9. Колико је Срба у ужој и широј околини Сребренице страдало од муслиманских снага које су дејствовале из саме Сребренице од 1992. до јула 1995?

Према налазима у студији „Историјског пројекта Сребреница,“ Српске жртве Сребренице, 1992 – 1995,

посвећеној овој теми и изведеној по строгим критеријумима у складу са међународноправном дефиницијом цивилне жртве, на подручју Сребренице у наведеном периоду страдало је 705 српских цивила. Тај број је провизоран и може бити повећан како се буде долазило до нових података.

„Институт за истраживање српских страдања у 20. веку“ пописао је имена преко 3.200 жртава из региона Бирач, у ком су дејствовале јединице Насера Орића између 1992-1995, а који обухвата територије општина Зворник, Осмаци, Шековићи, Власеница, Милићи, Братунац и Сребреница.

10. Да ли је ико осуђен за ове злочине против Срба пред МКТЈ?

За злочине против српског цивилног становништва на подручју Сребренице између 1992. и 1995, у ком периоду је нападнуто и разорено око педесет српских села и насеобина, није одговарао нико. Против команданта муслиманских снага у енклави Сребреница, Насера Орића, покренута је оптужница пред МКТЈ у Хагу, али је ослобођен „због недостатка доказа“, упркос чињеници да су његова признања о убијању српских цивила објављена и у западним масмедијима пре 1995.г. Можда најупечатљивије сведочанство о Орићевим злочинима дато је у извештају новинара Вашингтон поста Џона Помфрета, који је Орића интервјуисао у самој Сребреници, 16.2.1994. у време када је Сребреница наводно била “демилитаризована”, као “заштићена зона” УН:

“Ратни трофеји Насера Орића нису окачени о зид његовог удобног стана. Они су на видеокасетама: спаљене српске куће и безглави српски мушкарци, са њиховим патетично згрченим телима.

‚Морали смо да употребимо хладно оружје те ноћи’, објашњава Орић док се сцене мртвих мушкараца искасапљених ножевима смењују на његовом Сони телевизору... Излежавајући се на удобном каучу, обучен од главе до пете у маскирну униформу, са грбом Армије САД поносно пришивеним преко срца... командант Орић је најжешћи момак у овом муслиманском граду, којег је Савет безбедности УН прогласио заштићеном ‚безбедном зоном‘“. Ни ово, као ни друга слична сведочења, није било довољно за Хашки трибунал да осуди Орића.

Да ли је Сребреница уистину била демилитаризована, као „заштићена зона УН“?

Упркос споразуму који је постигнут у мају 1993. године, по ком је сребреничка енклава проглашена зоном под заштитом УН, она никада није демилитаризована, о чему сведоче и извештаји највиших надлежних инстанци.
Извештај Генералног секре-тара УН, од 30. маја, 1995:

“Последњих месеци, снаге (босанске) Владе су битно повисиле ниво војних активности у већини заштићених зона и њиховој околини, а многе од њих, укључујући Сарајево, Тузлу и Бихаћ, укључене су у шире војне кампање Владе... Влада такође држи знатан број војника у Сребреници (што у овом случају представља кршење договора о демилитаризацији)“.

Јасуши Акаши, бивши Шеф мисије УН у БиХ, чланак за Вашингтон тајмс од 1. новембра 1995: “Чињеница је да су снаге босанске Владе користиле ‚заштићене зоне‘ не само у Сребреници већ и у Сарајеву, Тузли, Бихаћу и Горажду за обуку, опоравак и поновно снабдевање својих војника”.

Извештај Холандског института за ратну документацију, април 2002:

“Наводна демилитаризација енклаве била је практично мртво слово на папиру. Босанска војска (АБиХ) је водила свесну стратегију ограничених војних напада ради везивања релативно великог дела армије босанских Срба (ВРС), са циљем да се спречи њено премештање у пуној снази у главну зону ратних дејстава око Сарајева. Ово се такође радило из сребреничке енклаве. Снаге АБиХ нису се уздржавале од кршења свих правила у окршајима с ВРС. Изазивали би ватру од стране босанских Срба а затим се повлачили под заштиту јединице Холандског батаљона, која би тиме ризиковала да буде ухваћена између две ватре”.
12. Који је био бројчани однос између снага Војске Републике Српске (ВРС) и јединица Армије БиХ (АБиХ) унутар „демилитаризоване зоне“ Сребреница почетком јула 1995?

У норвешком филму „Сребреница: издани град“, помиње се број од 400 војника ВРС, плус око 1.600 локалних људи под оружјем.

Војни дописник лондонског Тајмса, Мајкл Еванс, извештава:

„Постоје извештаји да је до 1.500 Срба учествовало у нападу на Сребреницу, али су обавештајни извори оценили да је главни напад извело око 200 људи, са пет тенкова“.

С друге стране, у норвешком филму се наводи да су муслиманске снаге бројале „око 5.500 војника“.

Новинар Би-би-сија Џонатан Рупер пише: „По свим сведочењима, било је најмање 5.000 наоружаних војника Армије БиХ у Сребреници, а вероватно и много више. По тврдњама снага УН које су се налазиле у самој заштићеној зони, Армија БиХ у Сребреници била је добро наоружана, штавише, припадници Холандског батаљона забележили су прилив најмодернијег наоружања и комуникационе опреме у Сребреницу током 1995“.

Џон Шиндлер, бивши главни аналитичар за БиХ америчке Агенције за националну безбедност (НСА), тврди да се сребреничка „демилитаризована енклава“ крајем 1994. године наоружавала ваздушним путем, преко тзв. „црних летова“, а да је НАТО, који је контролисао ваздушни простор изнад БиХ, „зажмурио на њих“.

Дакле, сребреничка енклава не само да није била демилитаризована, већ је бивала додатно наоружавана, уз благослов НАТО.

Јасно је да снаге ВРС, које су биле и бројно и технички инфериорне, нису могле реално да праве било какав план „масовног истребљења“, што потврђује и извештај холандског Института за ратну документацију:

“Гледајући уназад, нема индиција да је повећана активност ВРС у источној Босни почетком јула 1995. била усмерена на било шта друго осим на неутралисање сребреничке заштићене зоне и пресецање главног пута према Жепи. План кампање је сачињен 2. јула. Напад је започео 6. јула. Био је толико успешан и наишао је на толико мало отпора да је увече 9. јула одлучено да се иде даље и види да ли је могуће заузети целу енклаву”.

13. Каква аргументација стоји иза квалификације да се у Сребреници десио „геноцид“?

Прва крупна пресуда коју је Трибунал изрекао, и која је највише допринела конструкцији “званичне верзије” да се у јулу 1995. у Сребреници догодио “геноцид”, јесте пресуда генералу Војске Републике Српске, Радиславу Крстићу, донета у августу 2001.

По речима британског професора Таре Мекормак:

„На суђењу Крстићу установљено је да Крстић није знао ништа о било ком убиству које је почињено и да није на било који начин учествовао. Штавише, Трибунал је прихватио чињеницу да је Крстић лично издао наређења да се босанско-муслимански цивили поштеде. Његова пресуда заснована је на учешћу у ‚злочиначком подухвату‘, у заузимању Сребренице“.

Мајкл Мандел, професор међународног права на Јорк Универзитету у Торонту:

„Ако случај генерала Крстића симболише било шта, онда је то чињеница да се геноцид није десио у Сребреници...

Тврдње Трибунала да се у Сребреници догодио геноцид нису подржане ни чињеницама које је он установио ни правом на које се позивао. Чак и закључак Судског већа Трибунала да су ‚снаге босанских Срба стрељале неколико хиљада мушкараца босанских муслимана, с тим да је укупан број жртава...

вероватно између 7-8.000‘ није подржан никаквим експлицитним налазима Трибунала. Број ексхумираних тела износио је свега 2.028, а Веће је морало да призна да је један број погинуо у борбама, чак идући толико далеко да изјави да докази само ‚указују‘ на чињеницу да ‚већина‘ убијених није страдала у борбама“.

Један од неоспорно највећих светских ауторитета по питању геноцида и његове дефиниције, директор центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф, овако је, у јуну 2015. окарактерисао догађаје у Сребреници:

„Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида.

Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета из политичких разлога“.

Да ли је Комисија Владе Републике Српске заиста „признала геноцид“ у свом Извештају из 2004?

Не. У Извештају је Комисија употребила реч „геноцид“ само цитирајући пресуду МКТЈ генералу Радиславу Крстићу. Комисија није усвојила цифру од „8.000

стрељаних“, већ је закључила да постоји списак од укупно 7.108 имена особа које су биле пријављене као нестале између 10. и 19. јула 1995. Такође није изјавила да су сви који су на списковима несталих убијени и мртви, већ да међу побројанима има и људи који су страдали у војним операцијама и пре 1995, као и оних који су касније умрли природном смрћу, док је за неке утврђено да су променили идентитет и живе на другим местима, а за друге да су издржавали казну за кривична дела.

Иначе, Извештај је направљен у нерегуларним условима и под присилом тадашњег Високог представника за БиХ, Педија Ешдауна, о чему је писао амерички професор Едвард Херман са Универзитета у Пенсилванији:

„Босански Срби уствари јесу издали Извештај о Сребреници у септембру 2002, али је он одбијен од стране Педија Ешдауна због тога што није дошао до тражених закључака. Он је затим издејствовао нови извештај тако што је отпустио масу политичара и аналитичара из Републике Српске, уз претње упућене Влади РС, да би коначно изнудио извештај припремљен од стране људи спремних да дођу до званично одобрених закључака“.

Да подсетимо, према међународном праву, акт донет под присилом не може се сматрати легитимним.
ЗАКЉУЧАК
После 20 година, једино што се поуздано може закључити је да се практично ништа поуздано још увек није утврдило у вези са Сребреницом!

Једини начин да се то уради је да се проблему приђе непристрасно, с циљем да се утврди истина, а не да се стичу политички поени или геополитички циљеви. То је посао за једну независну, мешовиту, међународну комисију. Време је да се таква комисија оснује.

Према ономе што данас знамо:

- Не постоји никаква веза између стрељања заробљеника и званичних органа ни Републике Српске ни Србије,

- извесно је стрељање извршио веома мали број људи, који су били различитих националности, па ни по том основу се не може установити „српска кривица“,

- број жртава за које се са великим степеном сигурности може тврдити да су стрељани је десетоструко мањи од броја жртава који се непрекидно понављају у јавности. Ако број није важан, како се то обично каже, зашто се онда десетоструко увеличава, односно зашто се не говори о доказаним жртвама, осим зато да би се створила претпоставка неке „српске кривице“ и тиме оправдале репресивне мере према Републици Српској и Републици Србији?

- број стрељаних заробљеника, за које злодело су многи осуђени или су погинули у Африци за западне интересе, мањи је од броја масакрираних српских цивила у околини Сребренице за које нико није одговарао нити се муслиманима намеће због тога осећај колективне кривице.

Према томе, Србија, Република Српска и Срби као народ немају никаквог разлога да се било коме извињавају за још увек нерасветљени злочин у Сребреници, а наравно да треба изражавати саучешће са породицама жртава, осуђивати злочин, али и инсистирати да се, коначно, спроведу кривични поступци против починилаца злочина против српског народа, зарад српских породица чији су најближи злочиначки убијени и у чијем болу саучествујемо, као и у болу свих других породица невиних жртава узрокованих распадом СФРЈ.
“’Сребренички масакр’ представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима. Неке друге тврдње и отворене лажи одиграле су своју улогу у балканским сукобима али, док су неке дале свој скроман допринос пропагандном репертоару упркос томе што су касније побијене (Рачак, Маркале, српско одбијање да се потпише споразум у Рамбујеу, 250.000 погинулих Босанаца, циљ стварања Велике Србије као моторне снаге која је покретала балканске ратове), сребренички масакр остаје недостижан у својој симболичкој моћи. То је симбол српског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући и бомбардовање и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова.”

Професор Едвард Херман, са Универзитета Пенсилваније, САД


“Цифра од 7.000 убијених, с којом се често барата у међународној заједници, је једно неодрживо претеривање. Права цифра је вероватно ближа броју од
700.”

Филип Корвин (САД), највиши цивилни представник Уједињених нација на терену у БиХ у јуну 1995.

“Сви независни форензички докази указују на број од неколико стотина муслиманских жртава, и то вероватно у нижим стотинама. Непрестано ин-систирање на високом броју муслиманских жртава такође служи прикривању претходних убистава србских цивила у том граду од стране муслимана.”

Јосиф Бодански, директор Специјалне комисије америчког конгреса за тероризам и неконвенционални рат

Eto.To je cela istina o Srebrenici.Dali će je neko uvažiti ili neće,jebe se nama.Nisam se potrudio čak ni da je prebacim na latinicu.Toliko nam je svejedno šta će neko drugi misliti.Mi imamo svoj pravac i svoj put.
Što bi rekao Slavko Štimac u dečijoj seriji Salaš u malom ritu:Lajte kere Jakobsfelta.

Sve si rekao.

A ja cu dodati citat:



Dakle tu rasprave nema.