Nije baš tako. To se odnosi na pripadnike oružanih snaga kratkotrajne države SHS (Slovenaca Hrvata i Srba ) nastale raspadom A-U. Kasnija država je nastala ujedinjenjem Srbije, Crne Gore i SHS. pa je jedan dio (ne svi) NIŽEG časničkog kadra SHS uključen u sastav vojske novoformirane kraljevine, (također imena SHS ali značenja - Srba Hrvata i Slovenaca)
Bilo je i par iznimki glede generala pa je npr general Uzelac, utemeljitelj i zapovjednik ratnog zrakoplovstva A-U, primljen u službu kako bi utemeljio zračne snage novostvorene države.

Evo nekih podataka:

Najnovija istraživanja koja se stidljivo pomaljaju, pokazuju neverovatan kontinuitet između vojski obe Jugoslavije, ma koliko to pokušava da se ideološki i politički ospori. O čemu se ovde radi? Kolega istoričar Mile Bjelajac u svojim sjajnim knjigama Jugoslovensko iskustvo sa multietničkom armijom 1918–1991. i Generali i admirali vojske Kraljevine Jugoslavije izneo je više nego čvrste argumente protiv tvrdnji o presudno srpskom karakteru vojske Kraljevine Jugoslavije. Te tvrdnje padaju u vodu kada se vide podaci da je do kraja 1920. više od 2500 oficira iz bivše austrougarske vojske primljeno u sastav vojske Kraljevine SHS; jedini kriterijum bio je da nisu učestvovali u ratnim zločinima. U mornarici – što se prećutkuje – velika većina oficira bili su Hrvati i Slovenci. Sa druge strane, u vojsci se 1920. nalazilo 3500 srpskih i 469 crnogorskih oficira s tim da je do 1928. veći deo tih, srpskih oficira-veterana sa Solunskog fronta, penzionisan, pošto su se nova vojska i nova država gradile na novim osnovama. I još nešto: tri generala i tri admirala odmah su posle Prvog svetskog rata iz austrougarske vojske primljena u vojsku Kraljevine SHS. Dalje – u toku postojanja prve Jugoslavije, 57 bivših austrougarskih oficira proglašeni su za generale i admirale, tako da ih je ukupno bilo šesdeset i trojica – 51 general i 12 admirala od kojih su samo 14 bili Srbi. Početkom tridesetih godina u kraljevskoj vojsci bilo je 1775 bivših pripadnika srpske vojske i oko 1000 pripadnika austrougarske vojske da bi uoči Drugog svetskog rata jedni i drugi činili svega 15 odsto od ukupno 10.000 oficira – većina je već bila iškolovana u Jugoslaviji.

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1623124&print=yes

Ajmo malo konkretnije bez manipulacija:
--------------------
Od prvih dana Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije, cijeli državni aparat bio je u rukama srspkog vladajućeg sloja (slično je bilo i u drugoj Titovoj Jugoslaviji, osobito nakon 1970-ih). U prve 24 jugoslavenske vlade (!) od stvaranja Jugoslavije (SHS) do 1929. i uvođenja diktature Srbi su u toj državi bili: na položaju premijera u 23 slučaja, bili su 100% ministri obrane, 83% ministri vanjskih poslova, 23 puta ministri financija, 83% ministri prosvjete, 83% minisitri pravosuđa.

Hrvati koji su u jednoj velikoj i moćnoj Austro-Ugarskoj vojsci činili daleko veći broj generala i admirala nego u stanovništvu, naime 15% generala i admirala Austro-Ugarske bili su Hrvati, a hrvatski vojnik je imao veliku reputaciju. U novoj Jugoslaviji hrvatski generali svedeni su vojnički na margine, a hrvatski vojnik potpuno počinjen srbijanskoj vojnoj tradiciji – od odora i činova do jezika i propisa. Kao i u drugoj Jugoslaviji.

Uoči Drugog svjetskog rata godine 1941. od 165 generala vojske Jugoslavije čak 161 je bio Srbin ili Crnogorac. Ako se vratimo pred početak rata 1991., onda nam nije teško razumjeti zašto i kako se je vojska Jugoslavije stala aspolutno na stranu Srba i Beograda. Zato što je 1941. i 1991. vojska Jugoslavije bila u – rukama Srba. A to jugonostalgičari iz Hrvatske i danas ne žele razumjeti.
-------------------------
https://narod.hr/kultura/7-rujna-1932-v ... ugoslavije

Nema manioulacja, suve brojke su iznete gore, pisali smo o vojsci, eno ti podaci.
Ne znam da li je hrvatski vojnik postojao kao takav u KundK, ali u Jugoslavijama nisu postojale ni srpska ni hrvatska vojska ni vojnici, već jugoslovenski.
Što se jezika tiče, pa još za vreme kraljevine je recimo vaše latiničko pismo potpuno poštovano, a u drugoj Jugoslaviji je to otišlo toliko daleko da smo mi Srbi skoro zaboravili svoje pismo, sve koristeći vašu latinicu, to je bilo uzelo toliko maha da danas toliko vremena posle razbijanja Jugoslavije Gajeva latinica suvereno vlada srpskim jezikom. Eto toliko o srpskim nametanjima.

A što se tiče poslednjeg rata, već osamdesetih se videlo kuda će stvari krenuti, državne službe su bile krenule da rade svoj posao koliko se moglo, republičke teritorijalne odbrane su razoružane, državne službe su pokušavale da odbrane državu, ne znam šta je tu sporno, možda to što Hrvati u velikom broju slučajeva nisu bili za zajedničku državu?
Pa jel trebalo da još pre EU pritisaka i ucena na čelo države dođe lik koji se otvoreno zalaže za rasturanje iste?
Ne znam za druge, ali to meni nije normalno.

Naše latinično pismo??? nemoj me nasmijavat
Također, latinični pravopis nije imao skoro nikakve veze s Gajom (koji se zauzimao za korienski), već je bio napisan od strane vukovskih pravopisaca.
A što su radili četnici u vojsci kraljevine Jugoslavije, ako ova nije bila srbska? Kraljevina Jugoslavija se tada oslanjala u podpunosti na Francuzku i Englezku, dok s Rusima tad nije imala nikakve veze, ter i od tud guranje globalnog pisma latinice.
A zašto Hrvati nisu bili za zajedničku državu kako si i sam na kraju liepo zaključio? Možda zbog toga što nisu imali nikakvu ravnopravnost ni utjecaja...

Pripremani rat

Prvo, mislim da je sva ta atmosfera koja je dovela do raspada države, posle i do rata, vrlo dugo i spontano i organizovano stvarana. Ona proizlazi iz neprihvatanja Jugoslavije kao složene države, iz razumevanja Jugoslavije kao srpske države!

Ako gledate književnost, knjige o jeziku, istorijske knjige, pozorišni život, nije teško zaključiti da se ta ideja stalno obnavljala, stalno bila prisutna. Sukobi i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji su realni, nacionalni sukobi ne dolaze ni iz čega, oni dolaze, s jedne strane, iz shvatanja da su Srbi oslobodili Jugoslaviju, ili je dobili kao svoj ratni plen, u svakom slučaju da su njenim stvaranjem zatvorili svoje nacionalno pitanje, što nije neobjašnjivo.

S druge strane, iz stava svih drugih koji ne vide Srbe kao oslobodioce i traže pravo na identitet, na egzistenciju, što je takođe legitimno. U takvoj situaciji mora ili da se traži racionalno rešenje ili da se ide u sukob. Imate poslednju deceniju Titovog života, kad je on više objekt, što naravno njega ne oslobađa odgovornosti, kada iza njegove velike senke, iza Lenjinovog koporana, kako se govorilo u Rusiji, već traje borba za nasleđe i podelu plena, imate intelektualnu elitu koja formuliše tezu da je Srbija gubitnik u Jugoslaviji i traži reviziju do tada vladajuće nacionalne politike. Onda imate vrlo razvijenu propagandu koja je centrirala srpski narod kao kolektivnu žrtvu i kao stalnog gubitnika, kao žrtvu istorije – dobitnika u ratu, a gubitnika u miru. Posle te propagande imate već organizaciju, imate „događanje naroda" u kome ste konfrontirani sa svim narodima u Jugoslaviji, to ide redom, Albanci, Slovenci, Hrvati, Muslimani... I onda dolazi obrt u SK Srbije, u vladajućoj eliti, u partijskoj birokratiji, to je bila Osma sednica. Ni ona nije došla iznebuha.

Posle tog preloma u partiji imali ste neverovatnu propagandu, medije, imali ste Odjeke i reagovanja, to je četiri godine izlazilo, malo ko se tamo nije pojavio, to je bila eksplozija, i onda je Milošević na Kosovu postao vođa, još je samo to nedostajalo. To je bilo široko jedinstvo...
...

A onda nastaje velika rasprava koja traje do danas – da li je Milošević komunista ili nacionalista?! Hajde, onda, da i tu sledimo nekakvu hronologiju. Pre svega, naročito posle Tjenanmena, jasno je bilo da taj sistem planetarno ulazi u krizu. I tu se suviše, po mom mišljenju, težište stavlja na etničke probleme, na politički sistem. Sve to stoji, ali se državno-socijalistički sistem svuda ekonomski iscrpio. On više nije imao potencijal za novu etapu modernizacije i mogao je da ide samo u stagnaciju. A to znači da je analiza svega toga u Srbiji bila izvan racionalnog. Iz Slovenije se tada nude tri reforme, ekonomska reforma, reforma političkog sistema i reforma partije, to su rane osamdesete godine. Vode se beskrajne rasprave u partijskom vrhu, ali to je bila „mrtva trka". Ovde se vrlo optimistično procenjuje da hladni rat prestaje, da se strane sile neće mešati u unutrašnji sukob i da je trenutak, ili da se zadominira Jugoslavijom, ili da se stvori etnička država u granicama koje bi obuhvatile čitav srpski narod.

Ja mislim da je parola „odbrana Jugoslavije“ bila samo pokriće za stvaranje što veće etničke srpske države.

Pa, govorilo se o demokratskoj federaciji, podrazumevajući većinsko odlučivanje. Borite se za Jugoslaviju, imate konsenzualni ustav, a u isto vreme prvi samovoljno narušavate taj ustav, proglašavajući iz njega važećim samo ono što je prihvatljivo za vas. Šta je trebalo da urade drugi? To ne može da se poredi sa Čehoslovačkom i Sovjetskim Savezom, raspad je ovde neodvojiv od rata. Znate šta, Jugoslavija je u suštini bila neki strašni ogled posle hladnog rata.
...

Nije bilo moguće za srpske nacionaliste da ne osvoje poziciju u vladajućoj strukturi jer ona dominira i vojskom. Kao što bi za Miloševića, a naročito posle pada Berlinskog zida, bila izgubljena bitka da se nije oslonio na nacionalizam. Dakle, on je jedna nova tvorevina, on je jedan spoj državnog socijalizma i nacionalizma koji uopšte nije bez utemeljenja u srpskoj istoriji. Tako ja mislim, možda nisam u pravu, ali sve što znam vodi me tom zaključku. Nije on ni samo komunista, ni samo nacionalista, on je simbioza. I mislim da se ta stvar, na našu štetu, potpuno gubi iz vida ili se ne želi uzeti u obzir, što znači da nismo izišli iz toga iako je u svetu, pa i ovde, napisano već toliko knjiga. Ovde se smatra da je sve to satanizacija Srba. Ja uopšte ne znam kako je u akademski jezik ušao taj termin. Pa, čekajte, ako to uvedete kao terminologiju u naučni jezik, onda su svi putopisci kroz Srbiju u XIX veku bili „satanizatori" jer su pisali nepovoljno, što ne znači nedobronamerno, o našim rđavim putevima, nerazvijenom školstvu, rđavom zdravlju naroda, o zaostaloj proizvodnji... Putopisci su govorili da primećuju zarobljenost naroda maglovitim idejama.

Platon Kulakovski koji je bio veliki prijatelj Srba, profesor na Velikoj školi u Beogradu, pisao je: „Dušanovo carstvo ne da Srbima da spavaju, a tako im je potreban prosvetiteljski rad, potrebni su im racionalni ljudi." Milošević je proizvod toga duha, nije on čupoglavac koji je iskočio iz kutije, on je izraz jednog socijalnog i političkog ambijenta. Na svakoj šoferšajbni su bile njegove fotografije, i u svakoj radnji, njegovo ime se i danas izgovara u deminutivu, znamo šta se sve govorilo, stvoren je u jednom trenutku konsenzus oko pravljenja srpske države.

...

Ćosić sada, u svojim knjigama rezignirano kaže: „Propao je naš poduhvat da rešimo nacionalno srpsko pitanje kao državno pitanje". A to znači – svi Srbi u jednoj državi! Dakle, pojava Slobodana Miloševića ima svoju istoriju i ta istorija meni liči na ono što se događalo krajem tridesetih godina kada je stvarana Banovina Hrvatska, i kada je delovao Srpski kulturni klub. To je ideja nacionalne države koja je starija i od Slobodana Miloševića i od komunista, starija je i od Nikole Pašića, to je nacionalna ideologija koju Milošević nije izmislio, on je nađen da je izvršava.

To je nemirenje sa Jugoslavijom, naročito od šezdesetih godina, kao složenom, federativnom, konfederativnom državom. To ovde apsolutno nije prihvaćeno! Nije nikakvo diskreditovanje institucije nego opis situacije, konstatacija činjenice, ako se kaže da je i Akademija, kao i Srpski kulturni klub, napravila dokument u kome je prvi put posle pedeset godina rečeno da je sve u Jugoslaviji farsa, da nikad u zemlji nije bilo ravnopravnosti, da je „bratstvo i jedinstvo" floskula, da su Srbi najgore prošli, da je njihov položaj u Hrvatskoj gori nego za vreme NDH, da je težak položaj Srba u Bosni, o Kosovu da ne govorimo... Razvoj situacije je prilično logičan. Postojalo je ideološko uverenje vojske da se Jugoslavija po svaku cenu održi, general Nikola Ljubičić je rekao: „Jugoslaviju će braniti JNA i Srbija" Od koga?

Takva Jugoslavija, videli smo, teško da je mogla da se održi. A onda dva generala Nikola Ljubičić i Petar Gračanin – predsednici Republike Srbije! Milošević je smatrao da ima jake oslonce – vojsku, policiju, imao je međunarodnu situaciju koja je odgovarala njegovoj nameri, svako se premišljao da li intervenisati ili ne... Osim toga, Milošević je došao u potrazi za novim Titom. Zar nije bilo tako? Ne Tito kao persona, nego kao institucija lične vlasti, kao vođa. Šta posle Tita, ali u smislu, šta posle ubistva poslednjeg Obrenovića, šta posle Balkanskih ratova...

Znate šta, Milošević se u suštini narugao Jugoslaviji, on je degradirao njene ustanove, ponizio njene predstavnike i cinično koristeći mehanizam Ustava iz 1974. koji je tako žestoko napadan u Srbiji, uspeo da promeni status pokrajina, ali to nije značilo isto za sve druge u Jugoslaviji... Nisam mnogo pisala i govorila o Miloševiću jer on nije ni Svetozar Marković, nije ni Nikola Pašić, nije on ni Dobrica Ćosić. A mislim da mi, ako uopšte pretendujemo na neko ozdravljenje, na sazrevanje, na neko preuzimanje odgovornosti, onda i taj period moramo precizno da rekonstruišemo. Ne možemo danas da razgovaramo po utisku o tim stvarima. Ne možemo da pamtimo od juče, svako ko ovde piše o Jugoslaviji i o raspadu počinje od secesija. Pa znate šta – pre secesija postoji više razdoblja, više mogućnosti, postoje različite varijante na koje se reagovalo odbojno, bez minimalne političke fleksibilnosti. Tvrdo i sigurno. Ako sada čitate transkripte razgovora Slobodana Miloševića sa njegovim najbližim saradnicima i članovima najuže porodice, videćete da je on, ustvari običan nihilist. Inteligentan ali bez odgovornosti, što na funkciji koju je vršio, za mene znači i imoralan...

/ / Olivera Milosavljević, ČINJENICE I TUMAČENJA, Dva razgovora sa Latinkom Perović

U Čkrebićevim memoarima vi vidite da je poslednja decenija 1980-1990. jedna takva bezobzirna borba za vlast među njima, jedna besomučna borba za vlast, šta će oni s tom vlašću da urade, šta to znači za jugoslovenski centar, za poziciju Srbije, oni stalno nju brane od ostalih, a u stvari polako ulaze u sukob, pripremaju konflikt koji je neizbežan. Ono što je mene iznenadilo, jer ja to tada nisam posmatrala iznutra, gledate to spolja, čujete nešto, ti su odnosi bili dovedeni do neprijateljstva koje je lako preraslo posle u rat.

Srbi su imali tu naivnost jer su mislili da je jugoslovenska ideja nešto što neće biti iznevereno ni u jednoj jugoslovenskoj republici, oni će tu kao „kroz hladnu vodu“ sa svojom vojskom proći, vojskom koja je ideološka, koja brani socijalizam, koja je napravljena za to da rešava i unutrašnje društvene konflikte. Tu su se prevarili! Ako mene pitate, ja mislim da je Srbija doživela jedan slom, da je ona stvarno robovala svojim, neko to zove mitovima, a to su neki istorijski izbori i neke pretenzije. Kao što, uostalom, gledam Rusiju, tu konstantnu pretenziju za teritorijalnom ekspanzijom, vi u suštini kompenzujete ono što vaš čovek, koji čini tu državu, nema. On nema nigde slobodu, nema je u porodici, nema je u školi, nema je u vojsci, on nema mogućnost da u politici kaže šta misli, on je stalno na nekoj vrsti robije, meni je uvek problem da prevedem dijapazon kazni na koje je čovek mogao biti osuđen. Zašto? Zato što ima knjigu Bihnerovu ili neku misao. Znači, imate jednu pretenziju koja sve to treba da kompenzuje, a to je ta teritorijalna moć, da se širite.

Nešto od toga postoji i ovde, i strašno je da nakon takvog ishoda, toga niste svesni. Ja mislim da je Srbija danas, možda grešim, toliko daleko od demokratije, sa stanovišta položaja čoveka, prava manjina, marginalnih grupa, položaja žene... U Srbiji je to stvarno neodvojivo od razumevanja srpskog pitanja, problem demokratije za Srbiju, to, takoreći, podrazumeva. Ne možete da uvedete u Srbiji demokratiju i da imate specijalni vojni režim, teror na Kosovu, kako to možete da uradite, a da nemate vlast koja mora da steže?! Šta je najnoviji Ustav Srbije? Ja idem po Srbiji, posmatram, opštine nemaju ni minimalnu autonomiju, da ne govorim o regionima. Ako ja dobro razumem sadašnju srpsku strategiju, ako ona uopšte postoji, ponovo se računa sa centralizacijom države, sa povratkom izgubljenih teritorija... Ja mislim da je to put u nepovrat! Nesposobnost da napravite modernu državu, u suštini kompenzujete ekspanzijom. To nema kraja!

/ / Olivera Milosavljević, ČINJENICE I TUMAČENJA, Dva razgovora sa Latinkom Perović (2010.)

Da li Vam je intimno žao što Jugoslavije više nema?

– Ja sam, naravno, Jugoslaviju videla kao veliku mogućnost, i za srpski narod i za druge narode, kao jednu sjajnu ideju, liberalnu ideju u osnovi. Sećam se razgovora sa strancima šezdesetih, sedamdesetih godina, oni su smatrali da su te razlike, ta mešavina, ta unutrašnja dinamika, fantastično bogatstvo ako nemate pretenzija da nekog progutate, svarite. Sa tog stanovišta mislim da je to istorijski slom, ali pokušavam da u tom pogledu budem potpuno racionalna, mislim da razaznajem odgovornosti, ja ne spadam u one koji kažu „svi smo krivi“, ja ne znam zašto bi Slovenci čekali da mi dođemo pameti, da mi shvatimo da tu može i drukčije, ljudi koji nose odgovornost u svim tim narodima, procenjuju šta je moguće u datom trenutku. Mislim da je to razdoblje završeno, istorijski završeno i vrlo je bitno definisati osnove na kojima ćete sarađivati na tom prostoru.

Za mene je vrlo važno, ne samo zbog sigurnosti drugih nego i zbog nas, definitivno se razići sa projektom koji je vodio u katastrofu, u zločin. To se još uvek nije dogodilo i to je nešto što održava tenziju i unutar našeg naroda, a mislim da je to nešto što stvara oprez i kod svih u susedstvu. Zemlja se raspala, raspala se u tako strašnim ratovima, raspala se sa tim neverovatnim zločinima, tek kada počnete da analizirate promene koje je doživeo svaki čovek na ličnom planu, vidite koliko su to duboke, traumatične promene, ne možete naći čoveka čiji se život nije na ovaj ili onaj način promenio.

Ozdravljenje je nemoguće bez tog bilansa! Prvo, mislim da je stvarno važno, najpre,razumeti prvu i drugu Jugoslaviju, a mi smo tek na početku istraživanja tih slojeva. Drugo, mislim na ono što i Vi i ja koje se bavimo prošlošću, dobro znamo, rat ima svoju hronologiju, ima svoj tok, mi ne možemo reći – to je počelo odjedanput, svi su počeli zajedno, svi su činili zločine... Ja smatram da je naša odgovornost bila stvarno primarna, mi smo mogli da tražimo nekakve mogućnosti pre nego što smo se odlučili na krajnja rešenja uvereni da će sila biti na našoj strani. Dalje, nije toliko važno izvesti samo taj krajnji bilans za Jugoslaviju, ja ne znam da li sam u pravu, ali oni koji će nas sa strane proučavati, a mladih ljudi je sve više, oni i tu prošlost analiziraju posmatrajući vrlo različitu evoluciju delova Jugoslavije. Mi ne idemo svi u istom pravcu, neko brže hvata korak sa vremenom, prihvata realnost i menja se. Mi se još uvek nismo pomirili sa novom realnošću, meni se još uvek čini da ona podleže nekakvoj istorijskoj reviziji i mislim da to održava Srbiju u stanju inertnosti, ali je održava i u jednom, vrlo fluidnom moralnom i političkom stanju koje joj ne dopušta da se koncentriše na razvoj. Kad govorim o tom bilansu, ja mislim da je on katastrofalan po srpski narod. Jer, vi ste u ime jedinstva, u ime ideje da svi Srbi moraju živeti u jednoj državi, došli do situacije da je srpski korpus izmešten iz svojih istorijskih prostora, da je doveden u sukob sa narodima s kojima je delio teritoriju, da je doživeo egzodus, da u zemlji koja je prošla rat, koja je devastirana, nije našao nikakvu perspektivu. Mislim da su promišljanja u tom smislu vrlo važna. Tu je još uvek jedna strašna zarobljenost nekom ravnotežom, za mene će biti ohrabrujući, oslobađajući znak kad mi počnemo da govorimo o vlastitoj odgovornosti, mislim da bi to bio znak zrelosti, znak da smo za sebe napravili neki bilans.

Jer, tu se ponavljaju neke devize koje zastrašuju naše susede, a pravo da Vam kažem, zastrašuju i mene! Za mene su one dokaz da se opet ne razume vreme, govori se o evropskim integracijama, razvoju Srbije..., onda se opet kaže da će Srbija biti lider na Balkanu, a to od nas niko ne traži. Izvinite, molim vas, ima brojnijih naroda na Balkanu od nas, razvijenijih naroda. Ili, da ćemo imati najveću vojnu silu na Balkanu. Zašto je nama potrebna vojna sila, Evropa se ujedinjuje, Unija je napravljena da bi prestali ratovi, da bi se relativizovale granice, da bismo se koncentrisali na nove, druge vrednosti. Kako se to uopšte ovde razume ako se kaže da ćemo mi imati ponovo najjaču vojnu silu na Balkanu? Za šta ti ona treba? Da povratiš teritorije? Hoću da kažem, to je možda i nesvesno, ili svesno, pokazivanje da nismo izašli iz tih matrica koje su nas, na kraju, do ovde i dovele. Ostali smo u ideološkoj matrici. Antikomunizam je legitiman, ali on pokriva različite suštine, uključujući i nacionalizam, odnosno jedno shvatanje Jugoslavije i jednu interpretaciju ratova devedesetih godina prošlog veka. Antikomunizam nije i ne-komunizam, nije alternativa.

/ / Olivera Milosavljević, ČINJENICE I TUMAČENJA, Dva razgovora sa Latinkom Perović (2010.)

A što se tiče poslednjeg rata, već osamdesetih se videlo kuda će stvari krenuti, državne službe su bile krenule da rade svoj posao koliko se moglo, republičke teritorijalne odbrane su razoružane, državne službe su pokušavale da odbrane državu, ne znam šta je tu sporno, možda to što Hrvati u velikom broju slučajeva nisu bili za zajedničku državu?
Pa jel trebalo da još pre EU pritisaka i ucena na čelo države dođe lik koji se otvoreno zalaže za rasturanje iste?
Ne znam za druge, ali to meni nije normalno.

Ustav Srbije iz 1990.

Cit. članom 72 se određuje da je Srbija suverena i NEZAVISNA:

“Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: 1. suverenost, nezavisnost i teritorijalnu celokupnost Republike Srbije i njen međunarodni položaj i odnose s drugim državama i međunarodnim organizacijama.”

Ovom odredbom Republika Srbija prestaje biti delom federacije, ona je nezavisna država i nema nikakvih dužnosti prema federaciji čiji član više nije.

Ako je to tako, a tako je, postavlja se pitanje, kakav je onda uopšte smisao odredbe člana 135, st.1 Ustava RS, koji glasi:

“Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ima po ovom ustavu, a koja se prema saveznom ustavu ostvaruju u federaciji, ostvarivaće se u skladu sa saveznim ustavom”?

Smisao ove odredbe je u tome što nezavisna Srbija, koja nema nikakvih dužnosti prema federaciji, želi da zadrži prava koja joj je nekada, kao članu federacije, davao taj ustav. Najvažnije od tih prava (kojih se Srbija u stvari svojom nezavisnošću pravno odrekla) su (1) da učestvuje u radu Predsedništva države kojoj više ne pripada, (b) da preko njega zadrži svoju kontrolu nad vojskom, (3) da se krije iza imena Jugoslavije i “zalaže za teritorijalni integritet Jugoslavije”, i (4) da polaže “pravo” na deo savezne kase.

https://pescanik.net/raspad-jugoslavije-i-2/
http://mojustav.rs/wp-content/uploads/2 ... z-1990.pdf

Ustav YU iz 1974.

Član 1
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je savezna država kao državna zajednica dobrovoljno ujedinjenih naroda i njihovih socijalističkih republika, kao i socijalističkih autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova koje su u sastavu Socijalističke Republike Srbije, zasnovana na vlasti i samoupravljanju radničke klase i svih radnih ljudi, i socijalistička samoupravna demokratska zajednica radnih ljudi i građana i ravnopravnih naroda i narodnosti

Član 207
Svi propisi i drugi opšti akti saveznih organa moraju biti u saglasnosti sa saveznim zakonom.
Republički i pokrajinski zakon i drugi propisi i opšti akti organa društveno-političkih zajednica, kao i samoupravni opšti akti ne mogu biti u suprotnosti sa saveznim zakonom. Ako je republički odnosno pokrajinski zakon u suprotnosti sa saveznim zakonom primeniće se privremeno, do odluke ustavnog suda, republički, odnosno pokrajinski zakon, a ako su za izvršavanje saveznog zakona odgovorni savezni organi — savezni zakon.
Ako organ koji odlučuje u pojedinačnim stvarima smatra da zakon, drugi propis ili opšti akt ili samoupravni opšti akt nije u saglasnosti sa saveznim zakonom, odnosno da je u suprotnosti sa saveznim zakonom, dužan je da pokrene postupak pred ustavnim sudom.

(Dakle nema automatizma da je savezni zakon uvijek iznad republičkog, nego taj uvijek ima prednost).

Član 239
Prava i dužnosti federacije i njenih organa u oblasti narodne odbrane utvrđuju se ovim ustavom. Pravo i dužnost opština, autonomnih pokrajina, republika odnosno drugih društveno-političkih zajednica je da, u skladu sa sistemom narodne odbrane, svaka na svojoj teritoriji uređuje i organizuje narodnu odbranu i da rukovodi teritorijalnom odbranom, civilnom zaštitom i drugim pripremama za odbranu zemlje, a u slučaju napada na zemlju — da organizuje opštenarodni otpor i njime rukovodi.

Član 240
Oružane snage Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije štite nezavisnost, suverenitet, teritorijalnu celokupnost i ovim ustavom utvrđeno društveno uređenje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Oružane snage Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije čine jedinstvenu celinu i sastoje se od Jugoslovenske narodne armije, kao zajedničke oružane sile svih naroda i narodnosti i svih radnih ljudi i građana, i od teritorijalne odbrane kao najšireg oblika organizovanog oružanog opštenarodnog otpora.

Evo nekih podataka:

Najnovija istraživanja koja se stidljivo pomaljaju, pokazuju neverovatan kontinuitet između vojski obe Jugoslavije, ma koliko to pokušava da se ideološki i politički ospori. O čemu se ovde radi? Kolega istoričar Mile Bjelajac u svojim sjajnim knjigama Jugoslovensko iskustvo sa multietničkom armijom 1918–1991. i Generali i admirali vojske Kraljevine Jugoslavije izneo je više nego čvrste argumente protiv tvrdnji o presudno srpskom karakteru vojske Kraljevine Jugoslavije. Te tvrdnje padaju u vodu kada se vide podaci da je do kraja 1920. više od 2500 oficira iz bivše austrougarske vojske primljeno u sastav vojske Kraljevine SHS; jedini kriterijum bio je da nisu učestvovali u ratnim zločinima. U mornarici – što se prećutkuje – velika većina oficira bili su Hrvati i Slovenci. Sa druge strane, u vojsci se 1920. nalazilo 3500 srpskih i 469 crnogorskih oficira s tim da je do 1928. veći deo tih, srpskih oficira-veterana sa Solunskog fronta, penzionisan, pošto su se nova vojska i nova država gradile na novim osnovama. I još nešto: tri generala i tri admirala odmah su posle Prvog svetskog rata iz austrougarske vojske primljena u vojsku Kraljevine SHS. Dalje – u toku postojanja prve Jugoslavije, 57 bivših austrougarskih oficira proglašeni su za generale i admirale, tako da ih je ukupno bilo šesdeset i trojica – 51 general i 12 admirala od kojih su samo 14 bili Srbi. Početkom tridesetih godina u kraljevskoj vojsci bilo je 1775 bivših pripadnika srpske vojske i oko 1000 pripadnika austrougarske vojske da bi uoči Drugog svetskog rata jedni i drugi činili svega 15 odsto od ukupno 10.000 oficira – većina je već bila iškolovana u Jugoslaviji.

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1623124&print=yes

• najviše je primljeno nižih činova. Čak 54% su činili potporučnici i poručnici,
a 33,14% kapetani I. i II. klase;
• u primanju je bio malo zastupljen kadar visokih činovima. Od ukupno
primljenih 7,6% su bili majori, 4% potpukovnici, i 1% pukovnici

Latinka danas sere kvake, imala je priliku 1971 sa hrvatskim rukovodstvom da preokrene situaciju u Jugoslaviji umjesto toga, ona i Nikezić su bili po strani i smijali se "ustašama" Tripalu i Kučarici, Tito se na kraju i njih riješio 72`, *ebalo ju razumijevanje "složene" Jugoslavije, kamo sreće da je rasturena 1971.

Iako zna ubost tu i tamo, Perovićkin je problem što si ne može priznat da je bila na pogrešnoj strani povijesti (ona je u pravu a ostalih 99,9% su u krivu), između realnosti i jugoslavenskog eksperimenta, iako je šutnuta iz partije - i to nogom u dupe, odabrala je eksperiment. Da je svaka Jugoslavija dobra za Srbiju i Srbe, što je totalni intelektualni idiotizam. Kad ona nije htjela uraditi ono što je njima u vrhu bilo već očigledno, na kraju su dobili Slobu i Boru Jovića. A mogla je to ona, zajedno s rukovodstvom Hrvatske, možda i bez prolivene kapi krvi.

Nije se ona baš smijala Savki, jer ona je kod nje uvijek boravila kad je bila u BG.
Imaš tu zanimljivih stvari iz tog razdoblja.

https://www.helsinki.org.rs/serbian/doc ... a%2037.pdf

Latinka Perović:
Usvakom slučaju, ona je bila jedna nova ličnost, vrlo energična,
jedna kompetentna, obrazovana žena... Da je bila separatista,
ustaša – to ne stoji! Ona je svakako sebe smatrala Hrvaticom i
osećala je potrebu da to uvek naglasi, ali u njihovim javnim
istupima iz toga perioda, ni kod Tripala ni kod nje, nikad neće-
te naći ideju koja znači raskid sa Jugoslavijom. Tripalo je je-
dino govorio da je Hrvatska onaj prostor na kome Hrvati na ze-
maljskoj kugli jedino mogu sebe da ostvare i da to Jugoslavija,
kao uostalom i za druge, može da razume. Tako da je tim obra-
čunom sa njima postignut suprotan efekat od željenog iako
možda akteri toga nisu bili svesni, to se često u istoriji dogana.
Za mene su oni tada izbačeni iz Jugoslavije, u najmanju ruku!
Znate šta, posle iskustva izmenu Srba i Hrvata u prvoj Jugosla-
viji i posle tog strašnog rata, u drugoj Jugoslaviji da dovedete
tu jedno hrvatsko rukovodstvo i skinete mu glavu, to ne može
da ostane bez posledica za dugoročne odnose. Mi smo se rezervi-
sali na Dvadeset prvoj sednici i rekli da to mora biti rasprava
unutar Hrvatske, da nije politički dobro da se to radi tako, 1.
decembra na dan ujedinjenja!

Da li je to bilo namerno? 1. decembar, pa još u Karađorđevu!

– Bilo je namerno, sigurno, ja sam to rekla, Karađorđevo
je greška za sto godina unapred izmenu Srba i Hrvata.

Kome je to palo na pamet?

– Srpsko rukovodstvo svakako nije reklo da to njima
smeta! Nama je to smetalo i mi smo to otvoreno rekli.

To nije odgovornost Srbije?

– Da, ali to nije moglo da se uradi bez postizanja spora-
zuma sa delom političkih snaga u Srbiji, da, sa delom! Zato smo
mi morali otići, pored ostalog, kao ljudi koji su imali razumeva-
nje za to unutarnje pitanje.

...

Kako da Vam kažem, jednu po jednu republiku izbacivali smo
iz te Jugoslavije. Pa, kakva je to višenacionalna država u kojoj
su svi narodi, osim Srba, separatistički? I kako srpski demokra-
ta može sebi da ne postavlja to pitanje? To je slomilo iluziju u
Hrvatskoj, ako se to događa uz Tita, šta će biti sutra... Tako
smo dali snagu ekstremnim elementima, a u isto vreme odgova-
ralo je da se čitavi narodi prikuju baš za te ekstremne elemen-
te.