Sve sto Vas interesira, dobro je procitati.....preporuka.....

da li su Srbi, podrjetlom oridjidji Srbi iz smedrevskog pasaluka (kolokvijalno bgd), Vlasi, Karavlasi, Kurcovlasi,Aromuni, Cincari.

https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=5293.0

Занимљиво је упоредити горе постављени статус маглајских влаха из 1485. године са статусом влаха нахије Унац неких 60-70 година касније (1550), који су на Бјелајском пољу (данашњи Петровац) чували границу према тада још неосвојеном Бихаћу.



И у једном и у другом случају олакшице су дате у замјену за војну службу. Код маглајских влаха на 10 кућа иде један коњаник, код уначких није назначен број кућа на једног стражара, али јесте износ од 50 акчи на сваку кућу за стражара. При чему стражаре бирају сами између себе. Иако ова војна и стражарска служба изгледа као жртва, могуће да је она у том периоду била и част. Можемо замислити једну групу од десет домаћинстава,а то је отприлике један засеок са десет кућа (могуће један род?). Ту је можда и почетак раслојавања у српском влашком друштву. Тај један који је у име цијелог рода ишао у битку, имао је више контакта са спољним свијетом, Турцима. Група таквих већ је представљала слој који се одвајао од својих рођака који су боравили код куће. Из овог слоја се вјероватно регрутују влашки кнезови и војводе,а питам се да ли је управо овај слој био склонији исламизацији и опортунизму, уклапању у турско друштво. Док год су Турци остављали могућност постојања хришћанских тимарника (спахија), и није било велике мотивације за исламизацијом, али са гашењем кнежинских самоуправа у појединим подручјима, свакако је било исламизације у овом горњем слоју влашких предводника и ратника. Можда су бегови и паше Предојевићи добар примјер тог процеса.

Занимљиво је из овог статуса уначких влаха да је једна од повластица то што не дају дјецу у јаничаре. Уколико су и остале влашке групе имале ову врсту повластице, онда би то значило да се данак у крви намиривао махом од српског ратарског становништва,а да су власи били поштеђени.

Материјална култура Срба СИ Босне у овом периоду је прилично богата. Поред већ помињаних стећака, значајан је и велики број вјерских објеката: манастира и цркава. Највећи дио је и данас у функцији док су неки у фази обнове попут манастира Гостовића или Удрима.

Овај манастир у близини Завидовића подигнут је вјероватно у 16. вијеку и свакако једна од задужбина маглајских влаха поменутих у попису 1485. године. Помиње се у попису Босанског санџака из 1604. године у маглајској нахији, као већ активан и са посједима, што говори да је свакако функционисао и у 16. вијеку. Ево како је описан:



Срби на подручју маглајске нахије, иако су помјерањем границе остали у дубини турске територије, сачували су посебан статус. Тежиште њихове службе крајем 16. и почетком 17. вијека више није било војно, али је систем самопуправних кнежина био добро развијен. То се види из пописа 1533. гдје је присутан велик број хришћана са титулом кнез,а у попису из 1604. на подручју Маглаја помињу се двије српске кнежине: кнеза Новице и кнеза Јована. Да ли би овај кнез Јован могао бити ктитор манастира Гостовића? Занимљиво да се у попису из 1533. године на подручју Маглаја помиње спахија Radivi veled-i Klisor çf., Maglay n., Brod kz., Bosna l.: MAD 540/156 (Радован син Клисуре). Лично име Клисура било је заступљено међу Србима оног времена. Ктитор Гостовића Јован Клисура могао је бити неки потомак овог Клисуре с почетка 16. вијека.

Као и у неким другим областима у унутрашњости, гдје год су се очували у компактној маси, Срби су постали чувари путева, најчешће планинских превоја (дербенџије). Такву службу су рецимо имали на подручју Бирча и Старог Влаха. У маглајској нахији њихова служба је била обезбјеђење прелаза преко ријека Босне и Криваје. У попису из 1604. године можемо прочитати:

Сличну службу у истом попису налазимо и за мјесто Возућу и прелаз преко ријеке Криваје.

Pise i o katolicima Zepca......

Иначе, у овом подручју маглајске нахије занимљива је појава и католика у влашком статусу. За католике у околини Жепча, већ су неки аутори сматрали (да ли Ханџић или Аличић?) да су били православни па да су неком периоду прешли на католичанство. Не знам да ли то може да се поткријепи и неким конкретним изворима. Међутим, католика у влашком статусу је било прилично у западној Херцеговини, макарском приморју, па и у сјеверној Далмацији. Није искључено да је нека од тих католичких влашких група (буњевачких) мигрирала и према сјеверу данашње Босне. Католизација Срба у влашком статусу у западној Херцеговини вјероватно се десила током 15. вијека, кад се тамошња српска властела (Радивојевићи) отворила према фрањевачком утицају.

У средњој и сјеверној Босни католичко становништво је углавном било везано за градове, руднике и фрањевачке самостане. Дакле је ово католичко становништво у влашком статусу било више изузетак него правило за тај дио Босне. На самом југу православне Возуће, постојала је мала влашка католичка нахија Каменска. У попису из 1533. године чинила је посебну нахију са сљедећим мјестима: Каменско, Магулица, Радиковић, Јелашка. Већ у попису из 1604. године ова нахија је била расформирана и подијељена између сарајевске и височке нахије, али је становништво остало у влашком статусу. То су уједно била и једина влашка села на подручју сарајевске и височке нахије. Данас су ова села настањена муслиманским и католичким становништвом. Није искључено да је ово становништво било православно и да је због близине фрањевачког оловског самостана прешло на католичку вјеру.Ово и због тога што се директно наслањало на православну зону Возуће и Маглаја.

Али та католизација се морала десити прилично рано, јер је у Јелашки, на подручју те нахије у 16. вијеку рођен фра Матија Дивковић, фрањевац и аутор ћириличне књиге Наук крстјански из 1611. године.
https://en.wikipedia.org/wiki/Matija_Divkovi%C4%87

Једино Срби немају чланак о њему на Википедији, иако је сам написао да је своју књигу "исписао сарпски".

Бошњацима са друге стране више одговара други његов цитат: "I ovo istomači aliti privede iz jezika dijačkoga u pravi i istiniti jezik bosanski."

А Хрвати не помињу ни један ни други цитат, већ је Дивковић за њих: "hrvatski franjevac i vjerski pisac, prvi izdao knjigu na hrvatskom narodnom jeziku i prema tomu utemeljitelj hrvatske književnosti na pučkom jeziku u Bosni i Hercegovini", а све то јер су сами тако одлучили.

Zanimljiva tema kime ali malo više latinice?