Slabo ti poznajes srpsku istoriju i borbu sa turcima. Glavni argument ti je sto su odredjeni vlastelini bili njihovi vazali u nebitnim bitkama. Osmansko carstvo tad nije bilo najjace, vec vek, vek i po nakon tih dogadjaja. To je nebitno za istoriju Balkana. Za prodor Turaka pre svega je odgovorna cela Evropa, ponajvise Madjarska koja tada nije pomogla kada je trebalo. Malo je poznato da je Dusan poslao ekspediciju od dve hiljade konjanika da se bore protiv Turaka, tj da pomognu Vizantincima. Nakon bitke kod Didimotike razvija se i srpski mac spada skijavoneska, koja je imala nakrsnice u obliku latinicnog slova S, kako bi lakse hvatala muslimanske zakrivljene sablje. Srpski otpor turcima je visevekovan kroz hajduke, uskoke, bune, vojnu krajinu itd... Crna Gora kao srpska drzava je na mnoge momente bila nezavisna. Srbi su uvek stajali na stranu Austrije i bivali izdani. Na kraju je dosao veliki ustanak i sto godina nakon njega proterivanje Turaka iz Evrope, srpska artiljerija je preorala Jedrene, uporiste odakle su se Turci inicijalno i sirili na Balkan. Onda smo razjebali i pisljivu Austriju.

Englezi i Francuzi su pretili bombardovanjem Cetinja ukoliko ne napustimo Skadar. Nasi neprijatelji su i Englezi i sugavi Nemci i svi njihovi proksiji ovde, tj piuni.

Ma to nitko ne spori.
No u Hrvojevom slučaju turska vojska je bila plaćenička, zna se točno tko je s njegovog dvora doveo Turke u Bosnu. Zna se da se Hrvoje prije toga obraćao Mlečanima za pomoć, no oni su ga odbili.
Ne branim Hrvoja, njegov potez mu je kratkoročno donio pobjedu, no posljedice su bile katastrofalne.
Riječ je o tome da je on koristio tursku vojsku u sukobu s Žigmundom, nije to bio neki turski pohod u kojem je Hrvoje ratovao na strani Turaka.

Našla sam srpsku Wikipediu o Stefanu Lazareviću, namjerno nisam htjela hrvatsku. Pa sad usporedi Lazarevića i Hrvoja i vidi može li se povući znak jednakosti.


Po navršavanju punoletstva, Stefan je aktivno pomagao otomanskom osvajanju Balkana. 1395. godine je kao otomanski vazal predvodio vojsku u napadu na susednu Vlašku (danas Rumunija), koja je nakon toga postala vazalna. 1396. godine je sa svojim oklopnicima ima presudnu ulogu u bici kod Nikopolja u Bugarskoj, nakon čega su pale Vidinska Bugarska i nepokorna Zemlja Brankovića (Kosovo i okolina).[2] Zbog istaknute ulogu u otomanskoj pobedi, Stefan Lazarević je kao nagradu dobio veći deo kosovskih poseda Vuka Brankovića, koji se do kraja odupirao Turcima.[3][4] Januara 1398. godine Stefan Lazarević je sa turskom vojskom učestvovao u pohodu na Bosnu i stigao do Glasinca.[3][5] Iste godine dolazi do pobune vlastele protiv njega, koju je uspeo da ugušu, uz istovremeni dolazak turskih trupa.

https://sh.wikipedia.org/wiki/Stefan_Lazarevi%C4%87

https://www.militaryshop.rs/viteski-red ... eda-zmaja/

Ovo je nastavak koji si preskocila...

Citirala sam dio teksta iz-Poreklo i porodica, a to o čemu ti pišeš je iz- Pobuna Stefanovog brata Vuka Lazarevića. Mislim da si ipak ti taj koji je malo preskočio ;)

1 Poreklo i porodica
2 Život i vladavina
2.1 Borba za vlast
2.2 Prihvatanje vazalstva
2.3 Pad Vlaške, Bugarske i Kosova
2.4 Pohod sa Turcima na Bosnu i pobuna vlastele
2.5 Bitka kod Ankare i smrt Bajazita
2.6 Beg u Carigrad i titula Vizantije
2.7 Napad na Brankoviće i bitka kod Gračanice
2.8 Vazalstvo mađarskom kralju Žigmundu
2.9 Novi napad na Brankoviće, povelja Dubrovčanima i skadarski rat
2.10 Pobuna Stefanovog brata Vuka Lazarevića
2.11 Otomanski dinastički sukob i smrt Stefanovih protivnika
2.12 Dobijanje Srebrenice od Žigmunda i izmirenje sa Đurđem Brankovićem
2.13 Borbe protiv Muse i priznavanje vlasti Mehmeda
2.14 Period mira u Srbiji i borbe u Bosni

https://sh.wikipedia.org/wiki/Stefan_Lazarevi%C4%87
2.15 Rat sa Mlečanima za zetsko primorje
2.16 Potvrda vazalstva Muratu II i pomoć Žigmundu protiv husita
2.17 Borbe oko Srebrenice, proglašenje naslednika i vraćanje gradova
2.18 Pobuna rudara u Srebrenici i smrt
3 Zadužbine Stefana Lazarevića
4 Književni rad
5 Srbija pod vlašću Stefana Lazarevića
5.1 Unutrašnje reforme

Drago mi je da te tema zainteresovala

U Srbiji se on zove Visoki Stevan, ili Despot Stefan... veoma malo ljudi zna njegovu vaznost i biografiju, zato sto dolazi posle Kosovskog boja koji je dobio mitoloske velicine, i sve posle toga je manje vazno...a vazno je, Despot je prvi proglasio Beograd za prestonicu, i ozidao dobar deo danasnjeg Kalemegdana.

Stefan to onaj turski vazal stefan?

Najjača je bitka kod Kosmidiona nakon ANgore u turskom građanskom ratu. Na obe strane se bore vjerni srpski psi

prvi vitez reda zmaja hahhaa prakticno najveci vitez evrope tog doba. To tebi ganferu i smeta hahaha

Najveći vitez turskog carstva koji je vjerno služio turske gazde. Znači taj je, legenda turska i muslimanska.

iskompleksirani crni anadolac umislio da moze da kriticki govori o svetoj srpskoj naciji, pa presmesno

Već sam spomenula sporazum iz Tate a nitko od naših forumaša ne želi o njemu. Pa kad već neće brdo Muhamedu, Muhamed će brdu
Evo malo o vitezu reda Zmaja i kako je do toga došlo. Kako se proveo Đurađ, i kkao su to, kako kaže bezimeni, Mađari pustošili Srbiju.

Jedno pitanje za foumaša koji svako malo piše o dubrovačkom plaćanju danka. Jel još itko osim Brankovića bio dužan uz plaćanje danka slati i vojsku na svaki sultanov zahtjev?
Ovo Srbi pišu, citat je iz teksta koji sam postala: Đurađ Branković je morao prihvatiti još teže uvjete vazalstva, koji su uključivali plaćanje sultanu godišnjeg danka od 50.000 dukata i slanje vojske od 3.000 konjanika, koju je predvodio jedan od despotovih sinova, na svaki sultanov zahtjev.



Stranica je srpska, Bogu hvala može se prevesti na hrvatski i pročitati(mislim zbog ćirilice).


Споразум у Тати склопљен је у мају 1426. између угарског краља Жигмунда Луксембуршког и деспота Србије Стефана Лазаревића. Споразумом је угарски краљ, као формални сизерен српског деспота, прихватио да Стефана Лазаревића наследи његов сестрић Ђурађ Бранковић. Најзначајнија непосредна последица овог уговора била је враћање Београда, који је раније деспот Стефан примио од краља Жигмунда као угарски вазал, услед чега је деспот Ђурађ морао да изгради нову утврђену престоницу, Смедерево.

У време грађанског рата (1402—1413) између наследника османског султана Бајазита I, балканске државе су добиле преко потребну паузу у дотадашњем турском притиску. Стефан Лазаревић (1389—1427), који је од 1402. носио високу византијску титулу деспота, искористио је овај предах да изврши унутрашње јачање Српске деспотовине и да се приближи најмоћнијој хришћанској сили у југоисточној Европи, Угарској. Крајем 1403. или почетком 1404, деспот Стефан постао је вазал угарског краља Жигмунда Луксембуршког (1387—1437) који му је заузврат доделио Београд и Мачву, а касније и Сребреницу, важно рударско место у Босни, као и бројне поседе у самој Угарској. Деспотовина и њен владар, први на листи витеза Змајевог реда који је угарски краљ основао 1408, имали су кључну улогу у одбрани јужне границе Угарске од турских напада[1].

Током владавине деспота Стефана Лазаревића Београд се, по први пут у својој историји, развио у престоницу српске државе. Односи са султаном Мехмедом I (1413—1421) били су складни и мирни пошто је овај султан дошао на престо захваљујући подршци својих балканских вазала и савезника. Ипак, обновљени су и вазални односи Српске деспотовине према султану чиме се деспот нашао у јединственој и веома тешкој позицији двоструког вазала. Са доласком на Османов престо Мурата II (1421—1451) положај Србије између две, углавном завађене силе — Угарске и Османског царства — постајао је све тежи. Поред тога, деспотов краткотрајни брак са Јеленом, ћерком Франческа II Гатилузија, владара острва Лезбос, био је неплодан и питање наслеђа српског престола било је све актуелније. После измирења из 1412. Стефанов најближи сарадник био је његов сестрић и вршњак Ђурађ, син Вука Бранковића и Маре Лазаревић, ћерке кнеза Лазара и кнегиње Милице Хребељановић. У складу са старом немањићком традицијом Стефан Лазаревић је највероватније 1425. сазвао државни сабор у Сребрници (код Страгара) где је пред представницима највишег племства и свештенства прогласио и рукоположио свог сестрића Ђурђа за престолонаследника. Након тога, Ђурађ се вратио у Зету где је као ујаков намесник бранио приморје од млетачких напада, док је деспоту Стефану преостало да за будућу смену на престолу обезбеди пристанак страних сила[2].

За султанов пристанак није ни било времена будући да су Турци провалили у Србију већ у току 1425. године. Наиме, султан Мурат је са правом сумњао у држање деспота Стефана који је као османски вазал сваке године посећивао свог другог сизерена, краља Жигмунда. У новембру 1423. други султанов вазал, византијски цар Јован VIII Палеолог, кренуо је на пут на Запад тражећи помоћ у борби против Османлија. У лето 1424. цар је посетио двор угарског краља Жигмунда где се плановима о потенцијалном савезу прикључио и деспот Стефан који је већ био присутан као краљев гост и вазал. Међутим, султан је 1424. понудио обнову мира који је краљ Угарске прихватио. Заузврат, Турци су, као што је већ споменуто, упали у Србију 1425. у време када је деспот још увек био у Угарској. Ипак, на време је издао наређење да се утврђени градови припреме за рат, а и угарска војна помоћ није изостала[3].

Управо због сукоба са далеко надмоћнијим Османским царством деспоту Стефану је била неопходна Жигмундова помоћ и подршка за његове династичке планове. Деспот је у пролеће 1426. посетио угарског краља у Тати (данас у северозападној Мађарској), бањи која је угарским краљевима служила као летња резиденција. Стефан Лазаревић, кога по речима биографа Константина Филозофа, хваташе све више ножна болест од које давно страдаше, предложио је свом сениору споразум који је требало да ступи на снагу у случају његове смрти. Иако текст споразума није сачуван, већ нам је познат из каснијих дорађених преписа, његова основа била је следећа[4][5]:

Краљ Жигмунд одобрава планирану смену на српском престолу под условом да се претходно успостављени вазалски односи обнове. У пракси то је значило да је Ђурађ Бранковић требало да прими управу над Краљевином Рашком од Жигмунда, да редовно посећује угарски двор, учествује на угарским државним саборима и да у крајевима који су суседни Рашкој пружа Жигмунду војну помоћ.
Ђурађ Бранковић постаје један од барона Краљевине Угарске и наслеђује поседе у самој Угарској које је на уживање добио још његов ујак Стефан.

Ђурађ је такође био дужан да по ступању на престо врати угарском краљу поседе које је деспот Стефан добио на коришћење, а који су некада били под влашћу Жигмундовог таста и претходника Лајоша I Великог (1342—1382) — Београд, Голубац, Мачванску бановину и крајеве западно од Дрине (укључујући и Сребреницу).
У случају да Ђурађ умре без мушког потомства његова држава је требало да припадне угарском краљу1.
Најранији сачувани препис Споразума у Тати, који потиче из друге половине 16. века, сачуван је у облику краљевског писма које је вероватно представљало само нацрт за будућу повељу. Писмо је сачувано са два печата краља Жигмунда што сведочи о важности уговора за угарског владара, мада није извесно да је најављена повеља икада издата[6]. Како су догађаји показали, ни сам споразум није био до краја примењен.

Деспот Стефан Лазаревић је изненада преминуо 19. јула 1427. у селу Глава код Крагујевца у време када се његов наследник Ђурађ Бранковић налазио у Зети. Вести о деспотовој смрти брзо су се рашириле и изазвале нови сплет догађаја. Мурат II је још крајем 1426. опсео Ново Брдо, највећи рударски центар средњовековне Србије, а после његовог повлачења почетком наредне године турски одреди су и даље харали по Србији. Због тога је и сахрана деспота Стефана у његовој задужбини Ресави обављена на брзину и у страху од надирућих Турака. Краљ Жигмунд, који је зиму 1426/7. провео у Влашкој планирајући упад на турску територију преко доњег Дунава, на вест о деспотовој смрти кренуо је ка Београду како би обезбедио предају града и поштовање споразума. Нови владар Србије, Ђурађ Бранковић, најпосле је стигао у Београд најкасније у септембру 1427. где је прионуо на готово двомесечне преговоре са угарским краљем[7][8].

Током септембра и октобра 1427. Жигмунд је захтевао предају Београда, који је деспот Стефан прилично унапредио и прогласио за своју престоницу. Предаја града била је тешка, али неопходна државничка одлука у тренутку када је војска угарског краља била у непосредној близини, док су султанови ратници пустошили по Србији. Међутим, Жигмунд је желео да се покаже као заштитник свог новог вазала, тако да је средином новембра угарски великаш Никола Бочкај потукао Турке код Раванице и ослободио бројно робље које су водили[9]. Деспот је у Београду сазвао државни сабор који је, упркос противљењу становника града, донео одлуку да се град препусти угарском краљу. Нешто пре 7. новембра 1427. Београд је церемонијално предат Жигмунду Луксембуршком. Окруњени Жигмунд је, седећи на престолу, примио Ђурђа Бранковића који му се заклео на вазалску верност, и доделио му звање принцепса, војводе и деспота целе Рашке краљевине и Албаније2. Док је српско становништво морало да се исели из Београда, Жигмунд је безуспешно покренуо колонизацију деспотове престонице занатлијама из унутрашњости Угарске. Београд је уклопљен у угарску одбрану на јужној граници, а деспот Ђурађ је, иако је добио додатне поседе у Угарској (између осталих и Купиново, Сланкамен, Бечеј, Дебрецин и палату у Будиму)[10][11] ипак задржао Мачву.

Предаја Голупца, којој се Жигмунд исто тако надао, била је осујећена вољом локалног заповедника, извесног војводе Јеремије. Јеремија је доказивао како му је својевремено деспот Стефан узео 12.000 дуката како би му препустио на старање утврђени Голубац. Сада је војвода тражио да му угарски краљ исплати поменуту суму, али је Жигмунд оспорио веродостојност печата потврде коју је Јеремија приложио као доказ. Деспот Ђурађ је похрлио у Голубац, али је Јеремија на градској капији оружјем навалио на новог деспота. Штавише, војвода је био у дослуху са султаном Муратом II, коме је тајно понудио град. Султанови ратници су у зиму 1427. преузели Голубац чиме су Турци стекли важно упориште на Дунаву. Жигмунд није кривио деспота Ђурђа за Јеремијину непослушност, али је свим силама са војском од око 30.000 људи и тешком артиљеријом напао Голубац крајем априла 1428. године. Тек је долазак султана Мурата II лично одбио Угре и натерао Жигмунда у безглаво повлачење преко Дунава[12][13].

Поред Мачве, Жигмунд није инсистирао ни на враћању крајева у околини Сребренице у Босни. Крајеви које је српски деспот држао у Босни и даље су остали под његовом влашћу[14].

Споразум у Тати је успешно примењен у оквиру српско-угарских односа. Краљ Жигмунд је примио Београд, који је сматран за кључно важну тврђаву на угарској јужној граници, извршио је церемонијалну иницијацију Ђурђа Бранковића за новог деспота и владара Србије и свом новом вазалу је препустио околину Београда, Мачву и крајеве у босанском Подрињу. Голубачка тврђава је, захваљујући војводи Јеремији, пала у турске руке, али је важно истаћи да за овакав расплет Жигмунд није кривио српског деспота Ђурђа нити је предузео било какве мере против деспота.

Међутим, иако су добри односи са угарским краљем били битни, добри односи са османским султаном Муратом II били су од виталне важности за деспота Ђурђа и његову деспотовину. Судећи по византијском историчару Дуки, султан је одбијао да призна Ђурђа за наследника Стефана Лазаревића. Пошто је Стефан умро без мушког потомства, његову земљу требало је да наследи султан као његов сизерен. Због тога је Србија 1427. подвргнута разорним турским упадима, све док султан, одобровољен предајом Голупца, није пристао на преговоре. Ђурађ Бранковић је морао да прихвати још теже услове вазалства који су подразумевали да султану плаћа годишњи данак од 50.000 дуката и да, на сваки захтев султана, шаље војску од 3.000 коњаника које је требало да предводи један од деспотових синова. Другим речима, деспот Ђурађ је плаћао 10.000 дуката више од свог претходника за територију која је била објективно мања од деспотовине Стефана Лазаревића. Мир је најпосле склопљен у мају 1428. када је султанова главна брига било одбијање угарске опсаде Голупца. Иако је само склапање мира било успех деспотове дипломатије, султана је ваљало консултовати око сваке државничке одлуке и сизеренов пристанак обилно платити[15]. За разлику од времена деспота Стефана, када је владала својеврсна равнотежа између Угарске и Османлија, владавину деспота Ђурђа Бранковића обележиће стално узмицање пред Османским царством.

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sporazum-u-tati

Tema je zanimljiva, ali koliko samo napisanog smeća, negiranja činjenica, izvrtanja činjenica, relativiziranja činjenica itd.
Tako da je nakon ovoliko napisanih gluposti besmisleno bilo što argumentirano pisati.
Moderacija je trebala davno reagirati da rasprava ostane blizu istine i činjenica.
Neki forumaši su pokušavali ali neide.

Slušajte izmišljeni narode i "nebeski"narode, a i oni treći koji nisu ni jedno ni drugo (Harem itd.) hrvatska povijest je velika. Hrvatski banovi su sa malim brojem isključivo hrvatskih vojnika dobivali velike bitke. Kaže pripadnik "nebeskog" naroda da je NŠZ bio mađarski sluga, hahaha, on je bio sluga katoličke vjere dok su veći broj srpskih "junaka" bili turske sluge.
Pa onda drugi pripadnik "nebeskog" naroda nosi nick Sibinjanin Janko?
A Sibinjanin Janko je bio KATOLIK, Rumunj koji je isto kao i NŠZ bio mađarski "sluga".
U II kosovskoj bitci je sudjelovao Sibinjanin Janko protiv osmanlija i izgubio je upravo zbog izdaje Đurđa Brankovića, koji je presreo Jankove saveznike Albance.
"Nebeski" narode Hrvati nisu bili mađarske sluge, već su bili u državnom savezu u koji su DRAGOVOLJNO ušli. Ban Jelačić se sa vojskom šetao po Mađarskoj a nije Mađarska vojska po Hrvatskoj.
Ma ne koriste vama argunenti, kad možete navaljati hrpu gluposti tipa "opšte poznato", dok su Porfirogenet, Pop Dukljanin, Hauptmann i veliki broj drugih povisničara pisali gluposti.

Ali zanimaju me Hrvati, da bi argumenirano napali izmišljeni narod, previše se ulizuju "nebeskom" narodu, od kog su inače nastali svi bjelci (dok su svi žuti nastali od Kineza).

Hrvatska nikad nije do kraja pala pod osmanlije, ne zato što im nije bila zanimljiva kako neki tvrde, već zato što je Turci nisu mogli osvojiti, pred Sinjom je bilo 60.000 Turaka, manje ih je osvojo Budimpeštu.
Turska sila je na Hrvatskoj polomila zube.

Đurađ Branković nikada nije poslao vojsku da ratuje za sultana, finansirao je planiranu krstasku akciju protiv Turaka, a sporazum kojim je postao turski vazal trajao je nekoliko godina.
Srbi iz Dubrovnika su naprotiv finansirali Turke 400 godina.

Kako možete bit uporno retardirani. Čuj srbi iz Dubrovnika, srbi su za dubrovčane bili podljudi kojima je bilo zabranjeno prespavat u gradu, nisu vas smatrali uopće ni ljudima, sve to prije nacionalizma kao ideje naprosto su vas smatrali nižim oblicima života i vi maštate o nekim srbima iz Dubrovnika.

Srbi su bili turski vazali i u stotinama bitaka su vjerno dlužili to su fakti čak i nakon angore kad su turci na koljenima srbi se ne bune nego vjerno služe zaraćene turske strane.

Đurađov sin Grgur bio je dužan zapovijedati odredima koji pomažu Turke pri pohodima.
Kojim je to odredima zapovijedao Grgur pri pohodu na Solun?
O tome piše i srpska Wikipedia.

Po dolasku na vlast Đurađ je potpisao sa Turcima vazalni ugovor po kome je dao neke već od turaka osvojene teritorije i plaćao harač Turcima kao i njegov ujak Stefan Lazarević a Grgur je bio obavezan da komanduje odredima koji pomažu Turke u pohodima. Posle pohoda na Solun 1430. godine Grgur se u boju istakao i bio posebno nagrađen od sultana Murata II.

https://sh.wikipedia.org/wiki/Grgur_Brankovi%C4%87

Cuj đubrad branković nije bio turski vazal pa taj di je god moga opstruirat kršćane opstruira je. Pomoga je u turčenju srbije i balkana ko malo ko prvi iza alahovog šampiona stefana.

Da, "opštepoznata" činjenica.

Đurađ Branković je u II (drugoj) kosovskoj bitci izravno pomogao pobjedi turaka nad Sibinjanin Jankom, tako što je presreo i napao Juru Kastriotića koji je dolazio Janku u pomoć.

Ne zaboravimo i Carigrad. Također Đurađ Branković
Citat iz srpske Wikipedie

Prilikom osvajanja Carigrada (1453. godine), učestvovala je i jedna jedinica srpske vojske, koju je despot poslao, budući da je bio turski vazal.

https://sh.wikipedia.org/wiki/%C4%90ura ... kovi%C4%87

Ne samo to, još dok je bizant bio relevantan kad god bi bizantinci pokušali neku rekonkvistu male azije srbi bi brže bolje napali da iskoriste slabost bizanta. Na kraju bizant prebacuje fokus na balkan dolazi do raspada vojnog ustrojstva u zapadnoj maloj aziji i turci to iskorištavaju među njima i buduće osmanlije.

To možda na povijesti koju upijaš preko Bujaneca i Velebita. Proguglaj Novak Grebostek za promjenu.

Znan da ste vi navikli informirat na pinkunpa miskite da su svi takvi. Postoji nešto šta se zove knjiga, fascinatna stvar probaj nekad.

400 godina.....

Knjiga postoji, ali ti istu nisi uzimao u ruke. Sem neke proustaške literature za one sa malo moždane mase što se da primijetiti.

Jel možeš šta osporit ili samo tupo sereš mani se srpskih kafanskih fakulteta i probaj se nekad malo obrazovat amebo.

Proustaška literatura je za vas izgleda i srpska vikipedija?
Za stvari koje tamo stoje tvrdite potpuno suprotno, nemože se sa vama ništa argumentirano raspravljati.

Divim ti se. Tako upornog čovjeka dugo ne sretoh
Prvo o Dubrovniku i 400 godina, pa onda da Branković nikad nije slao vojsku u turske pohode, pa kad se srpskim izvorima dokaže da ipak je, onda opet ko papiga 400 godina.

Zar ti nije bilo jednostavnije reći da je slao vojsku, pa onda prebaciti priču na Brankovićev pohod sa Hunyadijem sve do Sofije, i o miru u Segedinu kojim je Murat Srbiji vratio samostalnost i Brankovića priznao za despota?
Forumaš Džon BG je bio na dobrom putu da se i o Lazareviću i Brankoviću kaže nešto više no ti i onaj Hunyadijev imenjak( Janko Sibinjanin) s tom svojom mitologijom koja se kosi čak i sa srpskim povjesničarima odoste u neke priče koje ne drže vodu. I štetite samo sebi. Đurađ je ako se ne varam živio oko 80 godina, i zbog tog vašeg upornog negiranja povijesnih činjenica sveli smo njegov život na turske pohode u kojima je sudjelovala srpska vojska. Kao što rekoh štetite samo sebi