Ima brdo turcizma, ali koliko je blizak Hrvatima, osim što oboje imaju ijekavski izgovor?
Gledam "Lud, zbunjen, normalan" neki dan i shvatim da u govoru postoji jedan dio riječi koje sam čuo kod Srba, ali ne kod nas.
Na primjer : sto(stol), istorija-nekad historija(povijest), hemija(kemija), vazduh(zrak), itd...

Usporedimo tri "jezika" na temelju teksta jedne vijesti na stranici Parlamentarne skupštine BiH.

* bosanski: Nakon izbora održanih početkom oktobra 2006. godine devet poslaničkih mjesta u Predstavničkom domu dobila je SDA, dok je Stranka za Bosnu i Hercegovinu također postigla odličan izborni rezultat dobivši osam mandata. Najbolji izborni rezultat u Republici Srpskoj postigao je SNSD dobivši sedam mjesta. SDPBiH dobio je pet mandata u Predstavničkom domu, dok su tri mjesta pripala HDZ – Hrvatskoj koaliciji – HNZ. Isti broj mandata dobio je i SDS. S liste Hrvatsko zajedništvo (HDZ-a 1990 HZ-HSS­HKDU-Demokršćani) izabrana su dva kandidata, dok su po jedno mjesto dobili: PDPRS, DNZBiH, Narodna stranka Radom za boljitak, DNS i BPS. Za članove Kolegija Predstavničkog doma, koji čine predsjedavajući i dva zamjenika, izabrani su: Milorad Živković, Niko Lozančić i Beriz Belkić. Kako je utvrđeno Ustavom, u predviđenom roku izvršeno je i delegiranje u Dom naroda. U Kolegij Doma naroda izabrani su: Sulejman Tihić, Mladen Ivanić (kojeg je 2009. godine zamijenila Dušanka Majkić, jer je PDPRS prešla u opoziciju) i Ilija Filipović. U ovom mandatu održane su 83 sjednice Predstavničkog doma i 49 sjednica Doma naroda. Uz redovne parlamentarne aktivnosti, članovi oba doma angažirani su i u radu brojnih komisija s ciljem što bržeg i efikasnijeg rada, koji će doprinijeti bržem usvajanju neophodnih zakona i drugih akata potrebnih za ispunjavanje evropskih standarda i približavanje naše zemlje euroatlantskim integracijama. Velikim uspjehom može se smatrati potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s Evropskom unijom kao jednim od koraka na puta ka punopravnom članstvu u Evropskoj uniji. U tom procesu veoma važnu ulogu imala je Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine, koja je u oktobru 2008. godine dala saglasnost za ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s Evropskom unijom. Kada je riječ o ovom sazivu državnog parlamenta, ne smije se zaobići ni usvajanje zakona o policijskim strukturama u Bosni i Hercegovini, čime je okončana i reforma policijskih snaga u našoj zemlji. Treba istaknuti i usvajanje Amandmana I. na Ustav Bosne i Hercegovine. Uz ovo, veliku pažnju poslanika i delegata i dalje je zaokupljalo pitanje zaštite domaće proizvodnje. Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine za deceniju i po koliko postoji prešla je dug put, od institucije za koju je u početku bio uspjeh samo okupljanje izabranih poslanika i delegata, preko manje ili više efikasnog rada, pa sve do danas kada se od nje očekuje donošenje onih zakona koji će omogućiti bolji život svih građana Bosne i Hercegovine bez obzira na njihovu nacionalnu ili vjersku pripadnost, kao i približavanje Evropskoj uniji. Značajnu ulogu u radu Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine u ovom periodu imao je Ured visokog predstavnika. Visoki predstavnik nametnuo je jedan broj zakona, koji su naknadno razmatrani i potvrđivani u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine. Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine je za ovih petnaestak godina opravdala svoje postojanje izvršavanjem brojnih funkcija koje ima prema Aneksu 4. Mirovnog sporazuma. U budućnosti se pred Parlamentarnu skupštinu Bosne i Hercegovine postavljaju zahtjevi i zadaci za jačanje državne vlasti, razvoj i stabilizaciju našeg društva i brže provođenje reformi na putu euroatlantskih integracija.

* hrvatski: Nakon izbora održanih početkom listopada 2006. godine, devet zastupničkih mjesta u Zastupničkom domu dobila je SDA, dok je Stranka za Bosnu i Hercegovinu također postigla odličan izborni rezultat dobivši osam mandata. Najbolji izborni rezultat u Republici Srpskoj postigao je SNSD dobivši sedam mjesta. SDPBiH dobio je pet mandata u Zastupničkom domu, dok su tri mjesta pripala HDZ – Hrvatskoj koaliciji – HNZ. Isti broj mandata dobio je i SDS. S liste Hrvatsko zajedništvo (HDZ 1990 HZ-HSS- HKDU-HDU-Demokršćani) izabrana su dvojica kandidata, dok su po jedno mjesto dobili: PDPRS, DNZBiH, Narodna stranka Radom za boljitak, DNS i BPS. Za članove Kolegija Zastupničkoga doma, koji čine predsjedatelj i dva zamjenika, izabrani su: Milorad Živković, Niko Lozančić i Beriz Belkić. Kako je i utvrđeno Ustavom, u određenom roku obavljeno je i delegiranje u Dom naroda. U Kolegij Doma naroda izabrani su: Sulejman Tihić, Mladen Ivanić (kojega je 2009. godine zamijenila Dušanka Majkić, jer je PDP prešao u oporbu) i Ilija Filipović. U ovom mandatu održane su 83 sjednice Zastupničkoga doma i 49 sjednica Doma naroda. Uz redovit parlamentarni rad, članovi obaju domova angažirani su i u brojnim povjerenstvima, s ciljem što bržeg i učinkovitijeg rada koji će pridonijeti bržem usvajanju zakona i drugih akata potrebnih za ispunjavanje europskih standarda i približavanje naše zemlje euro- atlantskim integracijama. Velikim uspjehom može se smatrati potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s Europskom unijom, kao jednim od koraka na putu k punopravnom članstvu u Europskoj uniji. U tom je procesu veoma važnu ulogu imala Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine, koja je u listopadu 2008. godine dala suglasnost za ratificiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s Europskom unijom. Kada je riječ o ovome sazivu državnoga parlamenta, ne smije se zaobići ni usvajanje zakona o policijskim strukturama u Bosni i Hercegovini, čime je okončana i reforma policijskih snaga u našoj zemlji. Valja istaknuti i usvajanje Amandmana I. na Ustav Bosne i Hercegovine. K tomu, veliku pozornost zastupnika i izaslanika i dalje je zaokupljalo pitanje zaštite domaće proizvodnje. Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine je za desetljeće i pol koliko postoji prešla dugačak put, od institucije za koju je u početku bio uspjeh samo okupljanje izabranih zastupnika i izaslanika, preko manje ili više učinkovitog rada, pa sve do danas kada se od nje očekuje donošenje zakona koji će omogućiti bolji život svih građana Bosne i Hercegovine, bez obzira na njihovu nacionalnu ili vjersku pripadnost, kao i približavanje Europskoj uniji. Značajnu ulogu u radu Parlamentrane skupštine Bosne i Hercegovine u ovome razdoblju imao je Ured visokog predstavnika. Visoki predstavnik nemetnuo je jedan broj zakona, koji su naknadno razmatrani i potvrđivani u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine. Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine za ovih je petnaestak godina opravdala svoje postojanje provedbom brojnih funkcija koje ima prema Aneksu 4. Mirovnoga sporazuma. U budućnosti se pred Parlamentarnu skupštinu Bosne i Hercegovine postavljaju zahtjevi i zadaci za jačanje državne vlasti, razvoj i stabilizaciju našega društva i bržu provedbu reformi na putu euro-atlantskih integracija.

* srpski: Након избора одржаних почетком октобра 2006. године девет посланичких мјеста у Представничком дому добила је СДА, док је Странка за Босну и Херцеговину такође постигла одличан изборни резултат добивши осам мандата. Најбољи изборни резултат у Републици Српској постигао је СНСД добивши седам мјеста. СДПБиХ добио је пет мандата у Представничком дому, док су три мјеста припала ХДЗ – Хрватској коалицији – ХНЗ. Исти број мандата добио је и СДС. Са листе Хрватско заједништво (ХДЗ-а 1990 ХЗ- ХСС- ХКДУ-ХДУ-Демокршћани) изабрана су двојица кандидата, док су по једно мјесто добили: ПДППC, ДНЗБиХ, Народна странка Радом за бољитак, ДНС и БПС За чланове Колегијума Представничког дома, који чине предсједавајући и два замјеника предсједавајућег, изабрани су: Милорад Живковић, Нико Лозанчић и Бериз Белкић. Како је то предвиђено Уставом, у предвиђеном року извршено је и делегирање у Дом народа. У Колегијум Дома народа изабрани су: Сулејман Тихић, Младен Иванић (којег је 2009. године замијенила Душанка Мајкић, јер је ПДППC прешла у опозицију) и Илија Филиповић. У овом мандату одржане су 83 cједнице Представничког дома и 49 сједница Дома народа. Уз редован парламентарни рад, посланици оба дома ангажовани су и у раду бројних комисија с циљем што бржег и ефикаснијег рада, који ће допринијети бржем усвајању неопходних закона и других аката потребних за испуњавање европских стандарда и приближавање наше земље евроатлантским интеграцијама. Као велики успјех може се сматрати потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, као један од корака на пута ка пуноправном чланству у Европској унији. У том процесу веома важну улогу имала је Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине, која је у октобру 2008. године дала сагласност за ратификацију Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Када је ријеч о овом сазиву државног парламента, не смије се заобићи ни усвајање закона о полицијским структурама у Босни и Херцеговини, чиме је окончана и реформа полицијских снага у нашој земљи. Треба истаћи и усвајање Амандмана I на Устав Босне и Херцеговине. Уз ово, велику пажњу посланика и делегата и даље је заокупљало питање заштите домаће производње. Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине, за деценију и по колико постоји, прешла је дуг пут од институције за коју је у почетку био успјех само окупљање изабраних посланика и делегата, преко мање или више ефикасног рада, па све до данас, када се од ње очекује доношење оних закона који ће омогућити бољи живот свих грађана Босне и Херцеговине без обзира на њихову националну или вјерску припадност, као и приближавање Европској унији. Значајну улогу у раду Парламентране скупштине Босне и Херцеговине у овом периоду имала је Канцеларија високог представника. Високи представник неметнуо је један број закона, који су накнадно разматрани и потврђивани у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. У сваком случају Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине је за ових петнаестак година оправдала своје постојање извршавањем бројних функција које има према Анексу 4. Мировног споразума. У будућности се пред Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине постављају захтјеви и задаци за јачање државне власти, развој и стабилизацију нашег друштва, брже спровођење реформи на путу евроатлантских интеграција.

unaprijed isprika onima koji govore bosanskim jezikom, ali to je srpski s ponekim turcizmom....

Unaprijed isprika, ali što se postiže negiranjem prava Bošnjacima i Crnogorcima da imaju svoj jezik? Mislim, svo to novooktrikveno "jezikoslovlje" jeste malo komično, ali i dalje ostaje pravo na nekako samoodređenje, identitet, naziv.

Evo, baš sam danas prelistao knjigu o hrvatskom u 16. st.
Vrlo je dobra, iako imam nekih zamjerki.

http://www.croatica.hr/



Glede dijalektologije, autor Lisac je jasan, citira i (veliko) srpskog lingvista Pavla Ivića,
no sam sumira:

* Hrvati kao narod govore dijalektima čakavštine, kajkavštine i zapadne štokavštine

* Bošnjaci zapadne štokavštine i manjim dijelom istočne štokavštine

* Srbi istične štokavštine i torlačkim narječjem

*Crnogorci isto istočnom štokavštinom

Crnogorski standard je utemeljen na istočnoštokavskom i zetskom narječju, pa je različit od standarda hrvatskog i srpskog.
Problem s bošnjačkim je što ne žele imati svoj jezik, već žele sarajevsku varijantu bivšeg srpskohrvatskog (dakle srpskog) s ponekim turcizmom i možda kojim kroatizmom nametnuti za cijelu BiH:
a) izabrali su nezgodno ime za jezik. Pridjev bosanski na hrvatskom (i srpskom) opisuje hrvatske (i srpske) dijalekte u Bosni.
b) ne navode razlike standarda odnosno pokušavaju prodati neku mini-jugoslavenšćinu po kojoj i Hrvati i Srbi govore bošnjački, samo to još ne znaju.
c) pokušavaju zabraniti upotrebu ostala dva jezika, te potenciraju "svoju" nejasnu varijantu.
I to je to. Inače, daleko im kuća, neka pričaju kako žele.

Bilo bi zanimljivo napraviti novu dijalektalnu kartu RH i BiH pa da se vide razlike u osnosu na početak/sredinu 20.st (iz tog razdoblja je većina dijalektalnih karata koje idu po netu).
Muslimani u BiH su općenito bili trodijalektni.
Zapadno od rijeke Bosne su pričali novoštokavskom ikavicom koja je dobrim djelom jekavizirana za vrijeme SFRJ (zapadnohercegovačkim).
Istočno od rijeke Bosne, bez podrinja i Hercegovine su pričali staroštokavskom jekavskom šćakavicom iz koje je dobrim djelom nestao šćakavizam za vrijeme SFRJ (istočnobosanskim).
U podrinju i istočnoj Hercegovini su pričali novoštokavskom jekavicom (istočnohercegovačkim).
Sarajevski izgovor je bio šćakavski sredinom 20.st-a, ali s obzirom na priljev istočnobosanskih izbjeglica i dešćakavizaciju za vrijeme SFRJ sada se svodi na kombinaciju zadnja dva s dominacijom zadnjeg.
Od tri spomenuta dijalekta, prva 2 su isključivo zapadnoštokavska, dok je treći u ovom kontekstu istočni. Prva dva su djelili sa Hrvatima (i ozrenskim Srbima ), a treći s istočnobosanskim i istočnohercegovačkim Srbima (iako je postojao i zajednički prostor s Hrvatima na jugu Hercegovine koji je bio zapadnoštokavski).

Muslimani u Sandžaku pričaju zetskim, što ima smisla jer su manje-više potomci prognanih islamiziranih crnogoraca (istraga Muslimani i tako to ).

Miloš Okuka je u knjizi "Srpski dijelekti", u izdanju SKD Prosvjeta, dao nješto
realniju sliku, uzevši u obzir nedavne seobe.

Nu, tu je njekoliko stvari koje škripe, a hrvatski jezikoslovci i dalje
tjeraju po starom: n.pr., glavni je pojam "istočnohercegovački", kojeg
je uvalio Pavle Ivić u svojim suptilnim dijalekatskim srbizacijama
1950-ih, a kasnije je dopunjen kao "istočnohercegovačko-krajiški".

U 19. st. ga se zvalo "hercegovački", a najrealniji je naziv novoštokavsko-jekavski.
E sad, tu su dvije "začkoljice":

* samo ime sugerira da se radi o pretežno srpskom govoru.
* također, sugerira se da je dubrovački govor dio "istočnohercegovačkog"

Prvo- sam je Ivić (što njegovi nesvjesni fanovi u Hrvatskoj) nisu primijetili, koju godinu
pred smrt odustao od naziva "istočnohercegovački" jer je, na poticaje Asima Pece,
došao do tog da je primjerenije reći centralnohercegovački, ili hercegovački, dok "istok"
u nazivu daje i u naglascima i oblicima za srpski jekavski drugačiju dijalekatsku osnovicu nego
što jest. Dakle, Ivić je odustao od istoka, ali ne i njeki hrv. dijalektolozi.

Drugo- kao što je primijećeno u studijama 1960-ih (Hraste, Brabec, Brozović,..) , a
pregledno Brozović u časopisu Dubrovnik 1992, dubrovački govor nije dio
"istočnohercegovačkog" (u što ga trpaju i u ovoj knjizi), nego
je zaseban zapadnoštokavski govor se zasebno i razvijao, te inovacijama
koje su zahvatile veći dio štokavskih govora, postao
jednostavno dio novoštokavsko-jekavskog. Čak je i zaseban-iako bliži-u odnosu na
hrvatske štokavske govore u blizini, a kamoli ne na govor Gackog ili Nevesinja.

Nazivoslovno, tu ima dosta posla jer se hrvatski lingvisti još nisu usuglasili
o nekim tričavim stvarima.

nitko to pravo ne negira, nego primjećujem da ne postoji razlika između srpskog i bosanskog, a možeš ga zvati kako želiš....

U filmovima i serijama iz Bosne sam primjetio da ima riječi koje su karakteristične za naš govorni prostor, a ima koje su za srpski.
Na primjer, u Bosni se govori kisik, a u Srbiji kiseonik, riječ kisik je skovao Bogoslav Šulek, a kiseonik je samo izvedena riječ kako bi se razlikovala od našeg naziva. Imamo i riječ vodik koju je također osmislio Bogoslav, u Srbiji se kaže vodonik.

Ne znam tko uređuje bosansku wikipediju, ali ja nikad nisam čuo da se u Bosni kaže kiseonik ili vodonik :
http://bs.wikipedia.org/wiki/Vodonik

Hemija, hronika, hristos je vjerojatno ostalo od Jugoslavije, Bosna je uvijek bila pod hrvatskim književnim utjecajem. U Bosni se danas govori ijekavskim izgovorom, i taj izgovor je često u povijesti nazivan "hrvatskim"(na primjer : Vuk Karadžić u svom kovčežiću objašnjava zašto nije donio sve pjesme na jekavici, a razlog je bio strah da ga nebi Srijemci, a pogotovo Varošani i Varošanke optužili za nametanje hrvatskog jezika).

Ako sam dobro informiran, većina bosanskih vladara su se služili ikavskim izgovorom, a ikavski izgovor je karakterističan za Hrvate, i samo Hrvate. Jel' tako?

Na Balkanu postoje srpski i hrvatski jezik, neki lingvisti tvrde da je to jedan te isti jezik odnosno srpsko-hrvatski odnosno hrvatsko-srpski, od tog jezika su nastali takozvani bosanski i crnogorski koji je vise izveden iz srpskog,a bosanski vise iz hrvatskog jezika.

Makedonski jezik je mesavina srpskoj juznjackog dijalekta i bugarskog.

Naravo zaboravio sam slovenacki, to je takodje poseban jezik, ali oni su mi oduvek nekako bili nedovljno Balkanci.

Problem je što se taj jezik ne zove po narodu bošnjački kao što je to normalno npr: hrvatski, srpski, njemački, francuski itd. nego po pokrajini čime se prisvaja sve stanovnike tog područja.

Jezik ne može nikako biti bosanski nego bošnjački, kako onda muslimani u Hercegovini, Sandžaku, Crnoj Gori itd. govore bosanski?

Nitko njima ne spori da oni imaju svoju verziju jezika koju su dobili mješanjem bivše tvorevine srpskohrvatskog s turcizmima, problem je što ga oni ne nazivaju po svom nacionalnom imenu kao ostali normalni narodi.

Taj "bosanski" jezik je lingvistički najbliži hrvatskom ali to nije bitno kad se zna koliko je hrvatski prisilno udaljen od svojih korijena.

Današnji hrvatski standardni jezik je nastao željom iliraca a poslije i zanesenjaka jugoslovenskom idejom da se što više približi srpskom, tako da su to danas dva slična jezika.

Da je se hrvatski jezik razvijao samostalno u 19. st. kao što je stoljećima prije vjerovatno bi bio dosta različitiji od srpskog ali bi i dalje ta dva jezika bila lingvistički slična.

Hrvati su se odrekli svoje ikavice, korjenskog pravopisa itd.

Oni žele svim gradjanima BiH da nametnu njihov državni jezik, a to je bosanski jezik, zato se odriču svog nacionalnog bošnjačkog jezika, zarad opstanka lažne nefunkcionalne države BiH.

Njihova braća iz Srbije su još smešnija, pošto nikada nisu imali nikakav kontakt sa tkz Bošnjacima, počeli su da imitiraju taj jezik, kako bi bili u duhovnoj sprezi sa braćom, pa su se dešavale komične scene u RTV prenosima, recimo kažu pijetak umesto petak itd.

ne postoji nijedan bosanski dijalekt, a da njime ne pričaju Hrvati ili Srbi, samim time je taj jezik izmišljotina jer je ukomponiran bilo u hrvatski, bilo u srpski. naravno šćakavske ikavice su se posve odrekli jer to ipak previše potsjeća na Hrvate.

Današnji hrvatski jezik i današnji srpski jezik imaju JAKO puno zajedničkog!
Hrvatski jezik prije 300 godina i srpski prije 300 godina imaju malo zajedničkog, makar je narodni govor bio poprilično isti, no Srbi nemaju neka važnija djela renesanse i baroka.
Današnji srpski i srpski prije 300 godina imaju malo toga zajedničkog, makar je narodni govor bio sličan današnjem, službeni je tada bio srpska redakcija crkvenoslavenskog ili "slavenosrpski".
Današnji Hrvat može čitati dosta djela od prije 300-500 godina(Gundulić, Marulić, Miošić, Reljković...).
Današnji Srbin nebi razumio slavenosrpski.
Vuk Karadžić se cijeli život koristio ijekavicom iako su mu mnogi pripisivali da pokušava pokatoličit Srbe i pjesme koje je donio su uglavnom na ijekavici i to iz naših krajeva, posjedovao je dosta hrvatskih rječnika i djela.
Sam Vuk Karadžić je pozivao Srbe da se ugledaju na Kanižlića, Reljkovića, Došena i Kneževića, svi redom Hrvati, a Knežević koji je napisao "Missa u harvatski jezik" svrstan je, zajedno sa ostalom trojicom u srpski književni korpus.

Ispravite ako griješim...

Nema uzaludnijih rasprava od ovih kako zvati jezik, i upiranje ganglija u to da se dokaze da su to neki posebni jezici... nek svako selo ima svoj posebni jezik...mislim da i tad neki ne bi bili mirni...

Prvo, mislim da je sasvim jasno da balkanskim plemenima jezik predstavlja oruđe dokonog i prenaglašenog brušenja nacionalnog identiteta, pa tako i Bošnjaci bivaju zaraženi tim virusom.
a) kad se počne sa određivanjem prava na ime onda imamo trakavicu nacionalizma ala Makedonija vs Grčka, gdje živući ljudi trpe zarad status quo naprđivanja o praiskonskim "istinama".Suštinsko pitanje je tko to može procijeniti i presuditi što je "nezgodno ime", a da ne upadne u već opisanu južnobalkansku zamku?
b)standard je klimav i lutajući, ali nikako ne znači da želi prizvati "jugoslovenšćinu", naprotiv, i vrapcima je jasno da se više teži komičnoj "alaturkšćini". O onima koji nisu skužili razliku između nacionalnog i geografskog nema smisla trošiti riječi.
c)reče onaj ko pokušava zabraniti pravo na ime jezika . Da, svašta se u Bosni pokušava, ali koliko primjetih više teže da konačno pronađu tu normiranu nit jezika nego što se bave zabranama. Hoćeš reći da u RS-u taj opaki bošnjački mač ne dozvoljava vaskoliko pričanje srbščine?

Da reknem koju, ali bez puno mudrovanja i podataka.

Lingvisti ne mogu baš odrediti identitet jezika jer se gube u kategorijama izraslim
u okviru europskoga jezikoslovlje. važnije od toga, lingvistika je humanistička znanost, kao
filozofija ili povijest, pa nije stroga kao kemija ili matematika.

Nesporno je da szu promašeni pokušaji da se hrvatski i srpski (i bošnjački) pokušaju
objasniti varijantnim razlikama kao u slučaju engleskog, njemačkog, španjolskog,..
Svi su se ti jezici širili i imaju istu baštinu. Hrvatski i srpski nisu, pak, nikad bili jedan jezik,
pa su s ekao odvojeni entiteti približili najviše krajem 19. st., ali se nikada nisu spojili. Od onda se prirodno razdvajaju.

Također, englski, španjolski,..imaju istu baštinu u jeziku za bilo koji varijetet.
Hrvatski i srpski nemaju.

Evo vam dobre knjige "Jazik horvatski", s nizom primjera hrvatskoga (dijelovi tekstova)
s jezikoslovnim rasčlambama:
http://verbum.hr/knjige/jazik-horvatski-3826/



Autori i djela-koje možda možete razaznati- redom su:

Lekcionar Bernardina Splićanina
Poljički statut
Libro od mnozijeh razloga
marko marulić: Judita
Petar Hektorović: Ribanje ...
Petar Zoranić: Planine
Ivan Pergošić: Decretum
Antun Vramec: Kronika ..
Šimun Budinić: Pokorni i mnozi ini psalmi Davidovi
Prekomurska pjesmarica
Faust Vrančić: Život nikoliko izabranih divic
Ivan Bandulavić: Pištole i evanđelja
Bartol Kašić: Biblija
Ivan Gundulić: Dubravka
Rajmund Džamanjić: Nauk za dobro pisati
Ana Katarina Zrinski: Putni tovaruš
Petar Zrinski: Moje drago serce
Karlobaška likaruša
Andrija Kačić Miošić: Razgovor ugodni ...
Matija Antun Relković: Satir
Fra Pashazije: Kuharski naputci
Ivan Jrstitelj Lalange: Način jabuke zemeljske saditi
Josip Stjepan Relković: Kućnik
Kajkavski vojni "obučevnik"

Jednostavno, taj je korpus hrvatski i isključivo hrvatski. Također, u njem se
prožimaju sva tri narječja, što ostala dva jezika nemaju. Ona se prožimaju od naglaska do
rječnika, pa i u sintaksi, a da ne govorimo o jezičnoj kulturi koja je različita, te u hrvatskom
njeguje-koliko ide- tvorbu domaćih riječi.

I tu je međusobna razumljivost u običnom govoru irelevantna, kad
su ti jezici jasno individualizirani i prepoznatljivi kao "drugi".

Evo prilike za ultimativni dokaz Hrvatstva katolika u BiH (a i Muslimana):

Jesu li i Srbi koristili taj korjenski pravopis prije Vuka? Ako nisu, jesu li BiH katolici (prije Ilira) koristili hrvatski, korjenski pravopis ili srpski, Vukov?



Inače meni je drago što smo se riješili tog korjenskog ***. Proučio sam sad malo taj pravopis i gadi mi se. To je dakle pravopis kao kod Engleza, pišeš jedno, a čitaš drugo. Pišeš "korien", a čitaš "korijen", pišeš "bezpotrebno", a čitaš "bespotrebno". Užas živi. Eto da smo i mi nešto dobro od Srba primili. Hvala braćo Srbi!

Sad se sjetim cvjećara daneta koji je koristio taj pravopis i više mi nije fora. Ja sam mislio da je to samo neki naš stari standard (i da se tako i čita), a kad ono - ***.

Nisam lingvista, ali mislim da su za vreme seobe naroda, i par vekova posle, svi slovenski narodi od Soluna do Baltika govorili manje, više istim jezikom. Srpski i hrvatski su imali različit razvoj hiljadu godina, ali mislim da nije tačno da baš NIKAD nisu bili jedno, pošto imaju isti koren.

Ali ponavljam, nisam lingvista i dozvoljavam da mi neko ko se više razume u materiju kaže da lupetam, nije problem.

Ako je to i bilo, Hrvati i Srbi onda još nisu postojali kao narodi.
Točno je da je postojao južnoslavenski prajezik- no on je obuhvaćao sve južne Slavene, od Slovenaca do Bugara.

Nije bilo, genetski, nekog prajezika Hrvata i Srba, nego se prajezik odvojio u istočni i zapadni- zapadni za narode od sadašnjih Slovenaca do Srba, istočni za sadašnje Bugare i Makedonce.

Pa na to sam i mislio. Samo što nisam mislio samo na južne, nego na sve Slovene.

Međutim, ako govorimo samo o južnim Slovenima i kako su imali zajednički prajezik, zar nisu Srbi i Hrvati došli na ove prostore kao Srbi i Hrvati, a ne kao jedno slovensko pleme iz koga su se posle razdvojili.

Ako je to tako, onda su ipak postojali kao narodi dok su govorili tim prajezikom.

Nemogućeje reći što je bilo u ta stara vremena, i je li s eto uopće moglo nazvati jezikom il iskupom govora.

Bilo kako bilo, od kad imamo neke spomenike, onomastiku itd., od 10-11. st., hrvtski i srpski su različiti.

Hrvatski korpus čine Humačka ploča, Valunski natpis, Bašćanska ploča, Vinodolski zakon, Hrvojev misal, Vatikanski hrvatski molitvenik, Šiško Menčetić, Hanibal Lucić, Petar Zoranić, Marko Marulić, Marin Držić, Matija Divković, Bartol Kašić, Fran Krsto Frankopan, Petar Kanavelić, Ivan Pergošić, Andrija Kačić Miošić,..

Srpski čine Temnićki natpis, spisi Sv. Save, Vukanovo evanđelje, Dušanov zakonik, Domentijanovi spisi, Jerotej Račanin, Gavrilo Venclović, Dositej Obradović ...

Tu nema zajedničkog korpusa kao za engleski, bilo koje varijante: Beowulf, Piers Ploughman, Chaucer, Shakespeare, Milton, Locke, ... ili za španjolski: Pjesan o Cidu, Fray de Leon, Cervantes, Lope de Vega, Gongora, ...

Znam da nema zajedničkog korpusa i rekao sam da su se razvijali odvojeno hiljadu godina. Ali ako su došli na Balkan kao već Srbi i Hrvati, a ne neka nedefinisana masa Slovena, a govorili su manje, više istim jezikom, onda ne može da se tvrdi da baš nikad nije bio isti jezik. Govorim o ranom srednjem veku.

Ali da, u pravu si, iz tog vremena nema skoro nikakvih izvora i nećemo nikad pouzdano znati koliko su, i da li su uopšte bili slični jezici ili je bio jedan prajezik i to su sve nagađanja.