Boško Jakšić

BOŠKO JAKŠIĆ

Neugodan jaran
Prošla su vremena kada je Mile Dodik sa Vojislavom Koštunicom cupkao u Guči, sa Borisom Tadićem se grlio na košarkaškim utakmicama a sa Vukom Jeremićem i Cecom dernečio po Banjaluci dok mu je Dobrica Ćosić odavde slao otvorenu podršku.

Prošla su vremena kada je Ričard Lavljeg Srca iz Srpske sa bošnjačkim Saladinom, Harisom Silajdžićem, jedan dan ratovao a sutradan razmenjivao poklone, svestan da jedan bez drugog ne mogu. Obostrano su se hranili nacionalizmom.

Poređenje Harisa, ili bilo kojeg bošnjačkog lidera sa Miletom, verovatno je mučno i tegobno Bošnjacima, kao što se mnogim bosanskim Srbima neće dopasti dovođenje Mileta u istu ravan sa nekim iz Sarajeva. Ne sporim njihovo pravo da osporavaju ovu moju tezu.

Kao Haris nekad, tako i Mile sada rukovodi svojim narodom u zemlji koju ne želi. Koju prihvata kao nužnost i, kako vreme protiče, sve strastvenije pokazuje da želi da je napusti. Dodik je majstor upućivanja poruka koje isključuju kompromis.

Pošto je uspešno uspostavljao jaranske odnose, sebi je za unutrašnje potrebe politike RS obezbeđivao saglasnost Srbije.

Onda je na scenu stupio Bakir Izetbegović sa svojom ublaženom retorikom. Dodik se osamio na sprudu vremena. On jeste ens loquens, bića jezika – sećam se njegove blagoglagoljivosti od pre jedne decenije – ali je sada dogurao dotle da ga međunarodna zajednica doživljava kao ens belli, biće rata. Njegove izjave počele su da deluju anahrono.

Što bi bio njegov lični izbor da Beograd nije uvlačio u sukob sa Sarajevom. „Ništa vi u Beogradu ne razumete. Vi ste glupi ako mislite da ima razlike između Bakira i Harisa”, govorio mi je pokušavajući da predstavi kao da se ništa nije promenilo.

Potom je miljenik srpske nacionalne desnice, koji je DS-u davao patriotsku licencu, uoči poslednjih izbora u Srbiji otvoreno bio protiv Tomislava Nikolića i SNS-a.

Biće da je to ostavilo trag na njihove lične odnose, ali definitivno doprinosi uklanjanju sentimentalne bolećivosti koja je Dodiku omogućavala da svoje interese često ostvaruje na račun Beograda.

Zaokret u kosovskoj politici ima svoju refleksiju i u zvaničnom ponašanju prema Dodiku. Beograd Republiku Srpsku jasno definiše kao deo jedne druge države a ne kao teritoriju na koju Srbija ima istorijsku i političku tapiju.

Dodikovo je pravo da odabere da u okvirima BiH ostane plamteći branitelj nacionalizma. On procenjuje da je to danas politički profitabilno, kao što je po njegovu karijeru svojevremeno bilo korisno da se predstavlja kao liberalni reformator.

Sasvim je u redu i što Dodik, poslanik opozicionog Saveza reformskih snaga bosanskih Srba tokom rata, sada na sudu u Hagu brani Radovana Karadžića i tvrdi da su isključivo Bošnjaci krivi za ono što im se dogodilo.

To što Zapad svog nekadašnjeg darlinga danas doživljava kao čuvara ratnih ciljeva Srbije iz devedesetih, kao bauka nacionalizma, takođe je Dodikov autohton izbor.

Meni smeta što on očekuje da Beograd pokriva sve njegove poteze. Pošto je doskora tako i bilo, lideru Srpske porasle su ambicije pa iz „srpskog Pijemonta” sve češće šalje razne savete. Najčešće kada ih ovde i ne traže.

Izjednačavajući, mora se priznati vešto, interes Srba u RS sa sopstvenim i interesom njegovog Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD), sadašnji lider prekodrinskih Srba počeo je da se ponaša kao „otac srpstva”, javno deleći uputstva koja izlaze iz okvira njegovog entiteta.

Može on otvoreno da govori da se neće smiriti dok ne sruši BiH jer je „nesposobna da preživi”, ali ne može da očekuje da Srbija podrži njegove rušilačke ambicije u vreme kada Srbija želi da bude „konstruktivan faktor” regionalnih pomirenja.

Ne može Dodik da se ljuti svaki put kada Beograd krene u poboljšanje odnosa sa Sarajevom i ispravljanje asimetrije u odnosima Srbije sa BiH entitetima.

Može predsednik RS da bude protiv LDP-a u srpskoj vladi, ali nema ama baš nikakvo pravo da srpske političare ucenjuje kakvu će vladu napraviti.

Može Dodik da misli šta hoće o briselskom sporazumu, može da ga smatra lošim po svekoliko srpstvo, ali ne može javno da se stavlja na stranu radikalnih Srba sa severa Kosova – očekujući da mu Beograd aplaudira.

Zar ne deluje providno, a po Srbiju štetno, kada se Dodik svrstava uz još jednog savetodavca koji živi u drugoj državi: mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija.

Mitropolit će mu, pošto je dobio priliku da prekonosira srpskim vlastima, zahvaliti porukom da mu se čini da je odnos Beograda prema predsedniku Srpske „nezdrav”, da neki mediji u Srbiji protiv Dodika vode „hajku” i da je Dodikova „kriminalizacija od pojedinih medija u Srbiji” sastavni deo „priče o Kosovu”. Sve mi je sve jasno, ali šta me se smatra.

Sve je to Dodikov izbor, pod uslovom da ne pokušava da preko Srbije armira svoju vladavinu, kojoj sve glasnije i češće osporavaju demokratičnost. Biće da nije slučajno Socijalistička internacionala prošle godine Dodikov SNSD isključila iz članstva. Ne porede tek tako Dodika sa francuskim desničarem Žan-Mari le Penom ili pokojnim austrijskim političarem Jergom Hajderom.

Zato me brine kada, ne propuštajući sahranu Karađorđevića, Dodik Srbiju uvlači u igre koje joj nisu od koristi. Smatram da, uprkos „specijalnim paralelnim odnosima”, nije obavezno da se Beograd i Banjaluka u svemu slažu.

Ali, u vremenima u kojima u Beogradu preovladava uverenje da treba zatvoriti kosovsko poglavlje i normalizovati odnose u regionu, Dodik i dalje, poput Harisa nekad, ispoljava gotovo raskošnu nesposobnost da shvati moderno značenje pojma politike i da odstupi od etničkog u korist građanskog okvira. Kada koketira sa građanskim, to je samo tamo gde etnički okvir ima potpunu prevagu.

Lider Srpske izgradio je imidž pragmatičnog plutokrate koji nacionalizam koristi samo u meri u kojoj mu to taktički zahtevi diktiraju. No, pre bih rekao da je Dodik rigidan, sirov političar duboko uveren ne samo u nužnost, već i u superiornost ideje koju zastupa. Ideje za koju nikakva žrtva nije prevelika.

Kao i Haris nekad, Dodik prilježno neguju svoj politički maksimalizam, od kog odstupa samo i isključivo kada ga na to prinudi tuđa sila, odnosno vlastita nemoć, pokazujući time da politiku doživljava ne kao umeće kompromisa, nego kao tehniku ostvarivanja vlastitih ciljeva po svaku cenu, naravno, pod uslovom da ta cena ne uključuje i njega samog.

Ako je Dodik kao pater familijas Srpske bio potreban Tadiću da neutralizuje prigovore o nedostatku patriotizma, takva gromada srpstva sadašnjim liderima u Beogradu nije neophodna.

Moglo bi da se kaže da je Dodiku neophodniji Nikolić, nego Nikoliću Dodik. On ima mnogo više interesa da dobije podršku Beograda, ali je to do sada zloupotrebljavao, naplaćivao na sopstvenoj političkoj sceni remeteći normalizaciju odnosa sa Sarajevom.

Taj komplikovani trougao trebalo bi drugačije da funkcioniše. Da Beograd uspostavi mnogo bolje odnose sa Sarajevom, a neka Dodik radi ono što on smatra da treba. Ovakav postaje neugodan saveznik Beograda.

Boško Jakšić
objavljeno: 02/06/2013