Nitko ne dovodi u pitanje ni vašu državu ni vaša pravila u ovom slučaju, dapače, samo dajem svoje impresije slike postavljene na forum.

Jesu, pripadajući su elementi, bilo bi smiješno kad bi Ličani pokušavali da nose vojvođanske nošnje i pričaju po "laloški". Jednostavno, veliki broj naselja u Vojvodini dobio je nove stanovnike, i stvorene su nove kombinacije, pa tako i Ličani iz Apatina, Prigrevice... to je danas vojvođanski mozaik.

Crkve u vizantijskom stilu nisu karakteristika smo uže Srbije, već ih je Marija Terezija zabranila u Vojvodini. Sad je došla sloboda.
Vizantijski stil nije nikakav regionalno ograničen stil.



Time što Ličani nose svoje narodne nošnje pokazuju da mi smatramo da vojvođanski identitet uopšte nije srpski?

Biće da vi malo pogrešno zamišljate vojvođanski identitet, koji se mijenja s vremenom, a danas uključuje i Ličane i Bosance i Crnogorce i Hercegovce i Krajišnike i Makedonce i južnosrbijance...

Zašto bi Ličani nosili ovdašnju nošnju? Ako imaju KUD, valjda je sam smisao postojanja te organizacije da čuva tradiciju jedne grupe ljudi.

Izgleda da misle da nose narodnu nošnju svakodnevno.

Vrilu verovatno paradiraju svaki dan ispred kuće u ličkoj nošnji, pa je zato ovako revoltiran.

Vrilu bi bilo bolje da se priseti iz kojih su se krajeva doselili njegovi pre nego što krene o opančarima dinarcima.

Uostalom, kada se konačno formira samostalna Velika Vojvodina, Pessimus i ja ćemo dovesti dinarce u red i široke bele gaće.

A otkud su tvoji došli? U Vojvodini postoje samo Dinarci i friškiji Dinarci

Pitaj te prave Šokce dal ove smatraju Šokcima što im paradiraju u nošnjama

Mogao bih biti i bezobrazan ali neću iz respekta prema forumu.

Uostalom ja ću koncipirat drugačije pitanje , da li se šargija može čuti na radio-valovima u Hrvatskoj , s obzirom koliko ljudi taj instrument doživljava kao bitan dio identiteta i skoro svi su Hrvati? Skoro ništa , nešto malo KUD programa pa prikažu na telki , tek toliko , ko da su ti ljudi stranci.

Da li se kultura tih ljudi doživljava hrvatskom? Veoma slabo , prema tome , između koncepta proživljavanja i prožimljanja kulture ljudi sa svih prostora i osjećaj stida prema dijelu naroda te da ih treba "mittleuropeizirat" , ipak više cijenim vojvođanski model.

Šuti, mi ćemo svoje "friškije" i neintegrirane Dinarce dovoditi u red.

Opet kažem, nemam ništa protiv porekla ali takve nošnje me asociraju na netrpeljivost koju su izbeglice sa sobom donele. Ne kažem ni da svi mrze nesrbe, ali kod mnogih i dalje važi kalendar iz ratne 1992.

Hunter 2012

Hunter, kako ide autonomija.

Punticu ti nisi cul za evoluciju. Panta rej, sve tece sve se menja. Jedino je GLUPOST vjecna. Gde se ti tu pronalazis ???

Tako je, Hunteru.

.

.

Digni zastavu, Hunteru.

https://www.stormfront.org/forum/t919655-3/

Evo ti istina. KONKORDAT, gde se katolicima davala VECA prava no pobednicima Srbima....cak da KC MISIONARI u Srbiji. Mi kao ABORIDZINI.


ГЛАСАЊЕ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ И СМРТ ПАТРИЈАРХА
Увече, 23. јула 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачекати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани.
Конкордат је прихваћен, и, између осталог, предвиђао је да свака особа која није римокатолик а склопи брак са римокатоликом мора да предје у римокатолицку веру.Друга тачка које је била веома проблематична и упозоравајућа, била је одлука Ватикана да се Краљевина Југославија убудуће има третирати као мисионарско подручје. Да појаснимо: мисионарским подручјима су се проглашавале територије и земље у којим живе незнабошци и нехришчани – примитивни народи и племенске заједнице. На пример католичке мисије састављене од језуита са мисионарским задатком су осниване током XВИ, XВИИ, XВИИИ по Латинској Америци, Филипинима, Африци и слично, да би се домородачко становниство упознало са хришћанством и покатоличило ! То је била дакле судбина Срба у Краљевини Југославији.

ЕСКОМУНИКАЦИЈА
После гласања у Скупштини 1. августа 1937. године, Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве. Стојадиновић је тражио да се укине ескомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према ескомуникацији

Ma jede ***, pusti ga. A to što je izbunario iz arhive za mene su zablude iz prošlosti. Neko ih se odrekne, neko sa njima skonča. Stvar izbora.

.

ovo je drugi esktreman primjer preokreta, prvi je bio Zlatni ljiljan koji je od bosanca gradžanina postao vehabija i zaglibio negdje u Sriji.

Banja Junakovic



Spomenik Nikoli Tesli u Apatinu



Setaliste u Apatinu

Lepa pesma drage gospođice Slobodanka, Branka, Snežana, Saro i Aleksandra iz Bača u Vojvodini.

Agatone da bogda ti "ćer" pevala u ovakvom asamblu , a onda ako bogda da se uda za producenta ove divne muzike i ti budeš ponosni otac.

E moja Vojvodino na šta si spala.

Срчи бре песак, говно одрођено.

Gospoda Nedim i Sabahudin




Nikada u svojoj istoriji, od kako su je Srbi pod Arsenijem Čarnojevićem naselili, Vojvodina nije doživela da joj glavni ideolozi budu dva bosanska „dođoša“, dve antiintelektualne protuve, koje skoro dve decenije diktiraju medijska i građanska pravila i cinkare, i javno i tajno, svakoga ko „zastranjuje“ i drukčije misli. Već punih 18 godina, sa perspektivom doživotnog mandata, Društvom nezavisnih novinara Vojvodine predsedava Sabahudin-Dinko Gruhonjić, dok njegov sabrat, Nedim Sejdimović, svojom ogromnom zadnjicom zauzima mesto predsednika Izvršnog odbora ove novinarske organizacije, osnovane 1992., mnogo pre nego što su oni prvi put u životu videli Novi Sad.

Za skoro dve decenije od kako pišu novinske članke, štampaju knjige, vrše dužnosti dopisnika najvećih evropskih medija iz Vojvodine, drže konferencije za štampu, tribine i gostuju u svim televizijama i radio stanicama, učinak ove dvojice odmetnutih Bošnjaka, bio je više nego poguban za informativni i kulturni prostor „prečanskih Srba“.

Ali, ko je Srbima u Vojvodini podmetnuo Sabahudina – Dinka i Nedima? Kako se desilo da im Vojvodina olako dopusti da godinama ideološki truju i informativno izoluju ovu, nekada „najevropskiju“ regiju u Srbiji? Čiju istinu njih dvojica čuvaju, i od koga?

Nema nikakve sumnje u to da je Vojvodina bila i ostala višenacionalna zajednica, ali i da je ta idilična slika opstala zahvaljujući činjenici što su vojvođanski Srbi oduvek živeli u harmoniji sa svima kojima je panonska ravnica istinska domovina.

Ovu notornu činjenicu, skoro dve decenije negiraju perjanice Društva nezavisnih novinara Vojvodine, Sabahudin-Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdimović, dvojica antisrpskih agitatora koju su se početkom devedesetih godina doselili u Novi Sad iz zaraćene Bosne i Hercegovine.

Naime, Sabahudin i Nedim, godinama, u svakoj prilici, na ovaj ili onaj način, uporno tvrde da su Srbi genetski zločinci i neizlečivi ksenofobi i šovinisti, istovremeno uživajući sve društvene privilegije koje ova država, često maćehinski, ne daje ni istinskim herojima, koju su ovu zemlju zauvek zadužili velikim delima.

Mada je u pitanju njihova podmukla, antidržavna propaganda, koja traje od ranih devedesetih godina, Sabahudin i Nedim nikada tako otvoreno nisu pokazali šta misle o državi koja ih je širokogrudo udomila, kao nedavno, kad su jedan drugom „dodavali loptu“ na hrvatskom Internet portalu zanimljivog imena (http://www.lupiga.com).

Sabahudin je za ovaj portal napravio intervju sa Nedimom. Nedim je tamo predstavljen i kao urednik separatističkog sajta „Autonomija“, glasila Društva nezavisnih novinara Vojvodine.

Sabahudin-Dinko, poznat po tome što je u jednom „nadahnutom“ šovinističkom ispadu nazvao Srbe „genetskim škartom“, kojima su „noge sve kraće, a pogled sve tuplji“, postavljao je pitanja svome seizu Nedimu, kao da je reč o preživeloj žrtva iz koncentracionog logora, a ne o podgojenom bilmezu koga je Srbija udomila, a srpski neprijatelji izdašno platili.

Odgovarao je Nedim na Sabahudinova pitanja, onako kako se očekivalo od ovoga mašala-vezira, koji veze po sastancima gej aktivista u Vojvodini, Srbiji i širom regiona. Govorio je kako će Srbija zauvek biti optuživana i prokazivana kao zemlja u kojoj se „žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva“, jer je Srbija „hronično obolela od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma“.

Hrvatski Internet portal http://www.lupiga.com, morao je Nedimu biti privlačan za svakojaki divan, ako ni zbog čega, ono zbog imena (lupiga). Po čemu nego po njegovoj preširokoj zadnjici, kojom već godinama sebe integriše u sve moguće i nemoguće „europske inicijative“.

Da bi što bolje opisali svoju „epohalnu“ ulogu u „spasenju“ Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ova dva bosanska dođoša, „zakitili“ su portal ovog udruženja neviđenom pohvalom samima sebi, pa su napisali: „…Na inicijativu nekolicine članova Nezavisnog društva novinara Vojvodine pokrenuta je akcija revitalizacije Društva. Izborna skupština je održana 29. maja 2004. godine, NDNV je od tada do danas uspeo da povrati ugled pa sada ponovo predstavlja relevantno novinarsko udruženje sa oko 450 članova…“.

Drugim rečima rečeno, da nije bilo ova dva bosanska jarana, propalo bi u Vojvodini i novinari i njihovo udruženje! Ali, ispod svega, krila se njihova misija, da se „instaliraju“ u stranim medijima.

U tome su uspeli, zahvaljujući dekadenciji novosadskih autonomaša, spremnih da udome i crnog đavola, samo ako podržavaju njihove separatističke ideje. Postali su Nedim i Sabahudin dopisnici Radija Slobodna Evropa, Radija Dojče vele i agencija Rojters i Frans pres…

Takođe, shvatili su, vrlo brzo, da ako se preobuku u autonomaše, mogu da pričaju protiv Srba i Srbije šta god ih je volja. Sa novom reputacijom dopisnika uglednih medija, počeli su da sebe promovišu kao osvedočene borce protiv „države ortodoksne teokratije“, tačnije, pravoslavne Srbije.

Počela su da stiži i priznanja, ali i pare. Za njih se nesebično otvorio i specijalni fond američkog US Aid-a, a za njim i svi drugi angloamerički i evropski fondovi. Pozvali su Nedima u London i to na Kembridž!

Odatle je ovaj savremeni Elvija Čelebija, špijun i „putopisac“, sve zapisujući šta mu se usput dešavalo, krenuo u Bristol, tamo gde obično odmaraju gospoda iz britanske obaveštajne zajednice.

Kažu poznavaoci njegove misije, da je tom prilikom poslao Sabahudinu i razglednicu iz Bristola, da njegov dični sabrat vidi kakva je to ljepota od čaršije. Hvalio se Nedim, da bolje zna Bristol od rodne Tuzle. Toliko su ga tamo našetali, da su ga noge izdale, ali ne i njegova impozantna zadnjica, koju su stručnjaci sa Kembridža, slične orjentacije, odmah uočili.

Osim „zapisa“ od službenih „hodža“ iz Londona, Nedim je tokom boravka, napisao, mašala, poveliki dnevnik događaja. Između ostalog, u njemu piše i ovo: „…Nedelja, 16. septembar…Jutros smo Dinko (Gruhonjić) i ja, mejlovima, usaglašavali tekst saopštenja koje smo posle prosledili medijima. U njemu najavljujemo da će Nezavisno društvo novinara Vojvodine podneti tužbu protiv dva srbijanska portala koji su naveli netačne informacije o sredstvima koje je naše udruženje dobilo od američke fondacije NED…Udesetostručili su iznos. Tražićemo simboličnu odštetu. Jedan od tih portala je nedavno iz pera sadašnjeg pomoćnika ministra kulture Srbije objavio spiskove politički nepodobnih umetnika, a sada, u nastavku, taj sajt emituje spisak organizacija koje dobijaju donacije od ove američkih fondacije. Svi znamo šta je cilj takvih spiskova i kuda sve to vodi. Fama o tzv. stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima opet se širi zemljom Srbijom. To što je cela država praktično ‘strani plaćenik’ – nikoga se ne tiče…“.

Dakle, bez bilo kakvih konsultacija ili odluke novinarskog udruženja kojim upravljaju. Samo njih dvojica se „usaglašavaju“ ne pitajući nikoga da li je to u redu ili nije. Istina, i sponzor im je dao odrešene ruke.

Da rade šta oni hoće, a za pare da ne pitaju. Samo da na svakom koraku rade protiv Srbije, makar i u formi lažnih autonomaša. Jer, da se Nedim i Sabahudin pitaju, odavno bi Vojvodina bila evroislamska džamahirija, u kojoj bi imalo mesta za svakoga, samo ne za onoga ko se izjašnjava kao Srbin. Zato im ne fali ni evra ni dolara. Kaplje na sve strane.

Osim NED-a (američka Nacionalna zadužbina za demokratiju ili National Endowment for Democracy), Sabahudin i Nedim „opskrbljuju“ se direktno iz fondova Kongresa SAD. To podrazumeva puno poverenje u korisnika takvog budžeta. A, Sabahudin i Nedim su se dokazali. Toliko puta su govorili o Srbiji kao naslednici „koljača i ubica“, kao o zemlji koja je“silovala Bosnu“, i slične „stilske figure“, da su stekli ugled kod svojih gazda. Zašto onda Sabahudin spava sa svojim „silovateljem“?

Paralelno sa antisrpskim akcijama, Sabahudin i Nedim su odskočili na društvenoj lestvici u Srbiji! Ovaj paradoks je moguć samo pod srpskim nebom. Da su neki Srbi, recimo, Miloš i Marko, došli u Sarajevo ranih devedesetih, i počeli da govore o tome kako Alijini mudžahedini zaklaše sve srpsko, bili bi kraći za glavu. Ne bi stigli do Sarajeva! Nezamislivo je i danas i u budućnosti, da neki Srbi, Miloš i Marko, budu prvi ljudi novinarskog udruženja u Sarajevu i javno prozivaju Bošnjake nazivajući ih „bolesnim i neizlečivim mrziteljima drugih naroda“.

Sa druge strane, zna se šta bi se desilo i kako bi reagovala srpska novinarska udruženja pa i srpsko tužilaštvo, ako bi neko napisao da se „u Sarajevu i Federaciji mržnja i žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva“?

Ili, da je narod bošnjački, tamo u Federaciji BiH, „hronično obolelo od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma“? Ima li boljeg dokaza da je Srbija neopisivo ponižena, a da su joj ovakve „Zumbul-age“, zamotane u evropske čadore, samo prirodna posledica samoporicanja, odsustva samopoštovanja i neviđene autodestrukcije izazvane evroameričkom mržnjom prema Srbima.

Istraživač lika i dela Sabahudina Dinka Gruhonjića, Lazar Janićijević, pita se, u jednom od svojih tekstova, sasvim logično: „…Zaista, zbog čega je Gruhonjić ostao u Srbiji? Šta ga to drži u zemlji za koju tvrdi da tu niko ništa naučio nije, jer je ‘nacionalizam metastazirao u galopirajući tumor mozga’?“

Nije teško pogoditi. Srbija, koju Sabahudin naziva „Silovateljem Bosne“, širokogruda je i poslovično sklona zaboravu. To mu je sasvim dovoljno da se ne brine za svoju budućnost u ravnoj Vojvodini.

Ostalo su organizovale i platile obaveštajne zajednice iz Vašingtona i Londona. Njegovom bratu u Alahu, Nedimu, nekako je i prirodno da bude u krevetu sa „silovateljem“. Kad je jednom osetio slobodu urbanih nastranosti u Novom Sadu, više ga odatle niko nije mogao isterati. A, Sabahudin mu dođe kao ideološko pokriće za njegove „nasušne potrebe“.



Arpad Nađ



http://www.srbijadanas.net/antisrpska-p ... utonomasa/