Npr.muslimani iz Kozarca.
https://youtu.be/y2GOLGlDse0

U Prijedoru je bilo dosta sličnih slučajeva, bilo je dosta Bošnjaka koji su istovremeno ratovali kao pripadnici srpskih dobrovoljačkih jedinica, bili lojalni i izjašnjavali se kao Srbi, ali ipak su ubijeni od srpskih zločinaca prilikom čišćenja Prijedora od nesrpskog stanovništva. Sead Duračak je ubijen pred svojom kućom kada su Srbi čistili njegovo selo. Uopće se nisu osvrtali na to što je zajedno sa njima ratovao u Hrvatskoj.

U opisu videa

Muslimani danas popunjavaju čitavu check list grešaka koje su Srbi tada radili:

- Unitarizam
- Nosanje i preseljavanje kostiju (Svake godine Srebrenica)
- Propagandno divljanje u medijima
- Etiketiranje neprijatelja ružnim riječima (ustaše, fašisti). Danas su to udvostručili pa imaju i četnike i genocidaše
- Gospodarstvo u guzici i velika besparica
- Štancanje nekakvih "Instituta" i "akademija" koje će popraviti situaciju muslimana
- Želja za tuđim teritorijem
- Razne obljetnice svake godine iz muslimanskog "NOB-a"
- Širenje legendi o Ljubiši Samardžiću (Hasanu) i nemogućim akcijama iz svetog rata
- Prekomjerno preuveličavanje svojih žrtava i napumpavanje cifri (50.000 muslimanki koje su četnici i ustaše silovali, 5 od njih se javile i svjedočile o tome)

I ostalo svašta nešto.

Samo nemaju JNA

Ni JNA
Ni drzavu
Ni institucije
Ni ljudstvo
Ni momentum

Sve to su Srbi imali u manjoj ili vecoj mjeri, al imali su

Ali zato imaju Hrvatsku i Srbiju s lijeve i desne strane koje je grle i vole

Ima ona poznata uzrečica: osjećam se ko Srbin devedesetprve.

O kontinuitetu velikosrpske politike svjedoči i brošura “Krajina – Srbi u
našim sjevero-zapadnim pokrajinama”, tiskana u “Zadružnoj štampariji” u Berislavićevoj
ulici u Zagrebu 1939., te pokret pod nazivom “Srbi na okup”, o
kojem svjedoče letci istoimenoga naziva tiskani krajem 1939. i tijekom 1940.,
dakle u razdoblju prije uspostave NDH.

Spomenuti izvori pokazuju da je već
tada dio Srba želio pojedine kotareve odcijepiti iz netom stvorene Banovine
Hrvatske, iako su njezino osnivanje službeno podržali dvor i vlada u Beogradu,
i pripojiti srpskom dijelu tadašnje Jugoslavije, jednako kao što je gotovo
identično područje vodstvo pobunjenih Srba u Hrvatskoj namjeravalo pripojiti
Republici Srbiji i 1991. godine.

Po redu:

1. Brijunski transkripti su cisti kao i Tudjmanove izjave. Potvrdjeno takodjer od strane sudaca u Haagu u predmetu Gotovina - prvostupanjski sud koji ga je osudio i drugostupanjski koji ga je konacno oslobodio, potvrdili su isto. Na Brijunima je bio sastansk vojnog vrha i naravno kada govore da se “Srbima zadaju takvi udarci da prakticki nestanu” - misli se na Vojsku RSK. Hocete li okriviti i ne znam nogometne trenere kad igraju Hrv vs Srb pa trener kaze u svlacioni “idemo zgazit Srbe”. Jel taj trener ustasa koji ce upaliti auto i po ulicama doslovno gaziti srpske civile ili trener koji zeli da njegova ekipa pobjedi Srbiju u navedenoj utakmici?!

Glede genocidne namjere, Sud je razmatrao Brijunski transkript i zaključio
da on, čak ni uza sve ostale predočene dokaze i prikaz političkoga i vojnoga
konteksta, ne može utvrditi postojanje specifične namjere za počinjenje genocida.
Sud je nadalje utvrdio i da nije bilo obrasca ponašanja u postupanju
hrvatskih vlasti prije, za vrijeme i nakon operacije “Oluja”. Dokazani slučajevi
nisu provedeni na razini koja bi upozoravala na genocidnu namjeru. S obzirom
na sve navedeno, Sud je utvrdio da Srbija nije dokazala genocidnu namjeru
te da stoga nije bilo genocida tijekom i nakon operacije “Oluja”, pa ne mogu
opstati ni drugi zahtjevi iz protutužbe, te je presudio da se protutužba mora u
cijelosti odbiti.

https://hrcak.srce.hr/154376

JNA nije bila 91.srpska vojska. Iz nje su otišli doduše Slovenci i Hrvati,ali su ostali muslimani,Makedonci,Mađari,pa i dosta Albanaca.
Velik broj muslimana iz BiH je učestvovo u ratu u HR na strani JNA,pogotovo zapadnoj Slavoniji.


To je irelevantno. U legiji stranaca sudjeluju tisuće STRANACa, pa je to opet francuska vojska. Nebitan je sastav vosjke za odrđeivanje čija je vojska.

JNA je bila U SLUŽBI Srbije, Crne Gore i pobunjenih Srba u HR. NIJE bila u službi SFRJ, već se otela SFRJ, djeloval vanustavno i čak pokušala ubiti svoje ustavne komandante i čelnike SFRJ. Ona je kasnije transformirana u VJ, VRS i SVK, dakle u srpske vojske. Ona se povukla/pobjegla u Srbiju iz Hrvatske, odvukla naoružanje, srpske vosjek su nasljedile njene oficire, činove, pravni sustav, sve. Nije bila predmet sukcesije.


Što se tiče konstatacije da su Srbi iz Krajine bili sluge okupatora,to znači da su Srbi bili sluge Srbima ?
Da li su po toj istoj logici onda i Hrvati iz BiH bili sluge Hrvatima iz HR,u kako muslimani vole reć UZP u BiH ?

Antikomunističke, nacionalističke partije koje su se zalagale za nezavisnost svojih republika i sa kojima srpski režim nije želeo da koegzistira pobedile su na izborima u Sloveniji i Hrvatskoj tokom aprila-maja 1990. Jović piše kako je 27. juna razgovarao s Kadijevićem o tome kako u novonastalim okolnostima tretirati Sloveniju i Hrvatsku.
Prema Joviću, Milošević se narednog dana, 28. juna 1990. saglasio sa ovakvom politikom:

“Razgovor sa Slobodanom Milosevicem o stanju u zemlji i u Srbiji. On se slaže sa idejom o ‘izbacivanju’ Slovenije i Hrvatske, ali me pita da li vojska hoće da izvrši takvo naređenje ? Kažem mu da ona mora da izvrši naređenje i da ne sumnjam u to nego mi je problem šta je sa Srbima u Hrvatsko i kako obezbediti vecinu u Predsedništvu SFRJ za takvu odluku. Sloba je za dve ideje: prvo, da se ‘odsecanje’ Hrvatske izvrši tako što će ličko-banijske i kordunaške opštine, koje su stvorile zajednicu, ostati sa naše strane, s tim da se tu kasnije narod referendumom izjasni da li hoće da ostane ili izađe, i, drugo, de se članovi Predsedništva SFRJ iz Slovenije i Hrvatske iskljuce iz glasanja o odluci, jer oni ne predstavljaju onaj deo Jugoslavije koji tu odluku donosi. Ako Bosanac bude za, onda imamo dvotrećinsku većinu. Sloba apeluje da tu oduku donesemo najkasnije za nedelju dana, ako želimo da spasemo državu. Bez Hrvatske i Slovenije Jugoslavia će imati oko 17 miliona stanovnika, a to je za evropske prilike dovoljno”. (Marko Attila Hoare, Kako je JNA postala velikosrpska vojska)

Kadijević piše da je do promene ciljeva JNA došlo u aprilu 1990. Kadijević je, kao savezni sekretar za narodnu odbranu 3. aprila predložio usvajanje niza mera za ponovno uspostavljanje autoriteta saveznog vrha, što je Ante Marković, savezni premijer, odbacio.

“Po mojoj ocjeni to je bila posljednja prilika da se pokuša sačuvati Jugoslavija u postojećim granicama”, piše Kadijević; “Kad je i taj pokušaj propao, Vrhovna komanda modifikuje zadaću JNA tako da ona u novim uslovima glasi: 1)odbraniti pravo naroda koji žele da žive u zajedničkoj državi Jugoslaviji; 2) pokušati omogućiti miran razlaz sa onim jugoslovenskim narodima koji više ne žele da žive u Jugoslaviji”. (Marko Attila Hoare, Kako je JNA postala velikosrpska vojska)

Jović i Kadijević su 4. jula 1990, razmatrali mogućnost da JNA „odbrani integritet zemlje“, sa, ili bez saglasnosti Predsedništva. Jović piše kako mu je Kadijević rekao:

“Vojska će učiniti sve da spreči neustavna ponašanja, koliko god je moguće legalno, a ako Predsedništvo ne može takvu odluku da obezbedi, onda se moraju traziti i druge opcije. Oko toga se moramo dogovoriti. O tome imaju razrađen plan za Kosovo, Sloveniju i Hrvatsku. Pravi se plan i za upotrebu vojske za celu zemlju, za nekoliko dana biće gotov, mada u ostalom delu zemlje nece biti potrebno, izuzev ako bi uveli vanredno stanje u celoj zemlji.

Pitam ga koje su to ‘druge opcije’ ? Odgovara mi, ‘ako Predsedništvo ne bude u stanju da vrši svoju funkciju i da donese odluku o odbrani integriteta zemlje, vojska bi izvršila naređenje i grupe članova Predsedništva, iako nisu kvalifikovana većina”. [kurziv autora]

Sudeći po ovome, Kadijević je bio rešen da transformiše JNA, od istinski jugoslovenske armije pod komandom osmočlanog saveznog predsedništva u armiju koja će biti pod komadom „jedne grupe članova Predsedništva“, to jest članova iz Srbije i Crne Gore. To još uvek nije značilo da je JNA definitivno stala iza velikosrpskog projekta, ali jeste, da je počela sebe da vidi kao političkog saveznika srpskog rukovodstva, a nesrpska i necrnogorska republička rukovodstva kao svoje neprijatelje. (Marko Attila Hoare, Kako je JNA postala velikosrpska vojska)

Na Jovićev zahtev Kadijević je 25. januara(1991) izašao pred Predsedništvo SFRJ sa predlogom da se JNA ovlasti da razoruža hrvatske oružane snage. Vojska je istovremeno podignuta na visok stepen pripravnosti.

Međutim, sa tri glasa protiv, Drnovšekov, Mesićev i Bogičevićev, i četiri za, Predsedništvo je odbacilo Kadijevićev predlog, uskraćujući time članovima iz Crne Gore i Srbije većinu od pet potrebnih glasova. Nakon te blokade Televizija Beograd je prikazala film koga je napravio KOS, na kome se vidi kako ministar odbrane Hrvatske Špegelj govori o pripremama za rat protiv JNA. Milošević je kao predsednik Srbije koji je de facto imao kontrolu nad TV Beograd tempirao prikazivanje filma upravo u vreme sednice Predsedništva SFRJ da bi ojačao Kadijevićevu poziciju. Kadijevićev predlog uprkos svemu nije prihvaćen većinom glasova Predsedništva.

Jović i Milošević su, međutim, i dalje bili uvereni da će pomoću JNA ostvariti svoje ciljeve. Jović piše da mu je Milošević 26. januara 1991. rekao da, kad vojska „pokrije“ srpske teritorije u Hrvatskoj više neće biti razloga za bojazan oko ishoda jugoslovenske krize.

Sa svoje strane Jović je smatrao:

“Najbolje bi sada bilo da pomoću sile kojom raspolažemo (armija) i pomoću demokratije koju želimo da nametnemo (izjašnjavanje naroda) obezbedimo i miran put izlaska iz krize i povoljna rešenja za srpski narod, a i za sve ostale ako bi to bilo moguće… Rat neka nametnu Hrvati, ako im je do toga stalo, a vidi se da jeste. Mi se onda moramo braniti, moramo braniti srpski narod, koji ne zeli da silom izađe iz Jugoslavije.” (Marko Attila Hoare, Kako je JNA postala velikosrpska vojska)

Snagu saveza demontrirala su dva odvojena incidenta početkom marta 1991.

Milorad Vučelić, jedan od Miloševićevih ključnih propagandista, objavio je tada da bi „bilo najbolje“ da “snage Jugoslovenske narodne armije sazposednu etničke prostore ugroženog srpskog naroda, tačnije, da zaposednu granicu sadašnje Srpske autonomne oblasti Krajine i da garantuju sva ljudska i građanska prava srpskom narodu i građanima koji žive na ovoj teritoriji”.

A, dva dana ranije, 6. marta, Jović je naredio JNA da interveniše u Hrvatskoj u odbrani srpskih pobunjenika:

“Ovih dana smo previše bili zauzeti Pakracem i drugim događajima u Hrvatskoj. Naredio sam upotrebu vojske bez zasedanja Predsedništva, jer je bila nedelja. Članovi Predsedništva nisu bili u Beogradu. Malo su gunđali Janez i Vasil, ali je ipak odluka potvrđena.”

Kao i protiv Hrvata, tako i domaćih oponenata srpsko rukovodstvo je znalo da može da računa na JNA, pa je tako 9. marta Jović naredio vojsci da interveniše protiv opozicionih demonstranata u Belgradu. “Konsultujem telefonom članove Predsedništva koje sam mogao dobiti (sve izuzev Mesića i Drnovšeka). Dajem Veljku nalog da izvede vojsku na ulice i da zaposedne prostor ispred svih ugroženih državnih institucija”.(Marko Attila Hoare, Kako je JNA postala velikosrpska vojska)

Ma da su rukovodstva i Srbije i JNA bila spremna da pređu preko međusobnih razlika u interesu saveza, te su razlike ipak podrazumevale različite strategije. Srpska je bila da se naoruža i mobiliše srpsko stanovništvo u Hrvatskoj i uspostavi država srpska Krajina. Strategija JNA je bila da se povuče iz hrvatskih krajeva koje srpsko rukovodstvo nije bilo zainteresovano da anektira i brani „nove granica“ između skraćene Hrvatske i krnje Jugoslavije ili „Velike Srbije“. Osim toga, JNA je pre bila za napad na hrvatsku vladu u nadi da može da zadrži celu Hrvatsku (kao i Sloveniju) u Jugoslaviji. To je podrazumevalo ostanak garnizona JNA duboko u hrvatskoj teritoriji iz izbegavanje otvorenih saveza sa srpskim krajiškim pobunjenicima.

Jović zapisuje 25. januara (1991):

“Srbi iz Hrvatske preko Slobodana vrše pritisak da ih vojska zaštiti. Slobodan ga prenosi na mene. Veljko uporno odbija sa obrazloženjem da postoji opasnost da vojska dobije epitet ‘srpska’ i da on to neće dozvoliti”.

Četiri dana kasnije Jović komentariše kako Kadijević još nije „progutao“ plan odbrane srpske teritorije u Hrvatskoj.

Još uvek veruje da može da obrani Jugoslaviju, kaže. Razlike u stavovima su još jednom došle do izražaja 28. februara (1991) kad je Jović Miloševiću izložio plan dejstva JNA u Hrvatskoj i Sloveniji. Milošević se složio sa svim, ali je smatrao da ne treba dirati Sloveniju. “Samo Hrvatsku treba tretirati”.
(Marko Attila Hoare, Kako je JNA postala velikosrpska vojska)

Sve do marta 1991, savez rukovostava Srbije i JNA bio je u izvesnom smislu savez ravnopravnih, jer su se partneri međusobno konsultovali i koordinisali svoje aktivnosti zadržavajući svako svoje političke stavove. Kriza koja je izbila u marta 1991, bila je „vrhunac“ tog saveza, nakon čega je JNA ubrzano bivala sve manje i manje u stanju da razmišlja i deluje samostalno, a sve više i više podređena srpskom rukovodstvu.

Svi članovi Predsedništva SFRJ, osim Drnovšeka, Kadijević, Adžić i nekolicina drugih visokih oficira JNA, uključujući zagovornika SPS Vuka Obradovića, učestvovali su na sednici Vrhovne komande JNA 12. marta.

Na sednici je Kadijević predstavio Predsedništvu plan JNA za rešenje jugoslovenske krize.

Glavne tačke su bile:

1) uvođenje vanrednog stanja na čitavoj teritoriji Jugoslavije i suspenzija svih zakona u nesaglasju sa saveznim zakonima;

2) podizanje borbene gotovosti JNA;

3) razoružavanje i raspuštanje ilegalnih vojnih struktura;

4) održavanje referenduma u republikama čiji su se lideri opredelili za secesiju, na kojima će svaki narod imati priliku da neposredno i slobodno izrazi svoju volju, bez diktata i nadglasavanja; i

5) usvajanje novog ustava, osnivanje novih institucija vlasti i održavanje višestranačkih izbora.

Na osnovu tačke 4. vidi se da se JNA složila sa stavom Srbije da Sloveniji i Hrvatskoj treba dozvoliti da napuste Jugoslaviju, ali i „srpskom narodu“ u Hrvatskoj da ostane; drugim rečima, da je JNA odustala od svoje beskompromisne podrške jedinstvenoj Jugoslaviji i stala iza velikosrpske države.

Istovremeno, kaže Kolšek, Kadijević je s Miloševićem i Jovićem koordinisao plan za vojni udar koji je držan u tajnosti od drugih visokih oficira JNA: “U komandama i jedinicama 5. VO nismo znali da su predložene mere štaba VK od 12. marta predstavljale pokriće za vojni udar. Razne kombinacije i planiranje vojnog udara vršene su u najužem krugu vojnog vrha. Takve informacije imali su samo dr Borisav Jović i Slobodan Milosevic, što se kasnije vidi iz dnevnika dr Borisava Jovića.”

U diskusiji koja je usledila nakon Kadijevićevog izlaganja jedino su članovi Predsedništva iz Srbije i Vojvodine podržali uvođenje vanrednog stanja.

Kadijević je stoga ublažio svoj plan, izostavljajući zahtev za uvođenjem vanrednog stanja, ali ni nakon toga nije obezbedio većinu glasova, jer su članovi Predsedništva iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije bili protiv.

Indikativna za Kadijevićevu podređenost Srbiji, a ne Predsedništvu SFRJ, bila je činjenica da je od Jovića tražio dozvolu da otputuje u Moskvu na konsultacije sa sovjetskim kolegama.

Jović beleži 13. marta: “Veljko mi je sinoć, posle sednice Predsedništva, zatražio saglasnost da preko noći ide u Moskvu na konsultacije s Jazovom”.91 Vrativši se iste noći, Kadijević je pozvao Jovića i Miloševića na razgovor i tom prilikom, u prisustvu Adžića, izložio im svoj plan vojnog udara koji bi uključivao “smenjivanje Vlade i Predsedništva, bez diranja Skupštine, ali i bez dozvole za njeno sazivanje. Republičke vlasti i sve ostalo ne bi dirao ukoliko podržavaju udar. U protivnom skidaće i njih”. (Marko Attila Hoare, Kako je JNA postala velikosrpska vojska)

Premda je bilo spremno da JNA da odrešene ruke u pogledu vojnog udara, srpsko je rukovodstvo poseglo i za pretnjom kako bi sprečilo Kadijevića i Adžića da se povuku: zapretili su stvaranjem posebne srpske vojske koja će zameniti JNA.

Objavljujući da Srbija više neće priznavati autoritet i odluke Predsedništva SFRJ, Milošević je 16. marta rekao javnosti preko Televizije Beograd da su pripreme za osnivanje posebnih srpskih vojnih snaga u toku.

„Od vlade Srbije sam zatražio da sprovede sve pripreme za formiranje dodatnih snaga čiji bi obim i moć garantovali zaštitu interesa Srbije i srpskog naroda. Verujem da, uprkos uslovima koji su stvoreni u Jugoslaviji, nema potrebe za uvođenjem vanrednih mera u Republici Srbiji. Rad svih institucija sistema i celokupan život u republici treba da se odvijaju normalno. Građani Srbije mogu biti sigurni da je Republika Srbija u stanju da obezbedi zaštitu svojih interesa i interesa svih svojih građana i celog srpskog naroda. Republika Srbija, građani Srbije i srpski narod odupreće se svakom činu rasparčavanja naše domovine“.

Tog dana Milošević je na sastanku sa opštinskim rukovodstvima Srbije rekao:

“Mi moramo obezbediti da imamo jedinstvo u Srbiji ako želimo da kao republika koja je najveća, koja je najbrojnija, diktiramo dalji tok događaja. To su pitanja granica, prema tome, suštinska državna pitanja. A granice, kao što znate, uvek diktiraju jaki, nikad ne diktiraju slabi. Prema tome, osnovno je da moramo biti jaki. A da bismo bili jaki, moramo biti jedinstveni na ovim našim nacionalnim interesima.”


Dan nakon što je Milošević otkazao poslušnost Predsedništvu SFRJ, Kadijević je njega i Jovića pozvao na sastanak kome su takođe prisustvovali Adžić i zamenik sekretara za narodnu odbranu, admiral Stane Brovet. Na sastanku su tri najviša oficira JNA obavestila srpsko rukovodstvo da odustaju od plana vojnog udara smatrajući da bi to, bez ovlašćenja Predsedništva, izazvalo izuzetno negativne posledice. Svoje povlačenje su, kako to Jović kaže, objavili “dva dana posto sam podneo stavku da bih njima dao slobodan prostor da deluju i četiri dana otkako su nam saopštili da su se odlučili na vojni udar…”98 On smatra da, “nisu bili iskreni ni prema meni ni prema Slobodanu, a želili su da im mi budemo političko pokriće.” Zatim tvrdi da je uvek bio rezervisan prema vojnom udaru, jer “nikada nisam smatrao da je nama rešenje problema rušenje hrvatske i slovenačke vlasti i bio sam ubeđen da to ne vodi rešenju osnovnog problema - zaštiti prava srpskog naroda na samoopredeljenje”.

Jović se obračunao sa Kadijevićem rekavši mu 22. marta da, “ocenjujem da je vojni vrh postupio prema meni (ali i prema Slobodanu) na način koji izaziva sumnju. Imam utisak da smo izmanipulisani. Veljko se skoro onesvestio od iznenađenja.”

U ishodu sukoba tri strane, u martu 1991 – Srbije i Crne Gore s jedne, JNA s druge i ostalih republika sa treće – JNA je prestala da bude nezavisan faktor jugoslovenske krize i spala je na ulogu mlađeg partnera srpskog rukovodstva.

Mamula je kasnije Kadijevićev, Brovetov i Adžićev neuspeh u pokušaju državnog udara, uprkos temeljnim pripremama pripisao njihovom prihvatanju politike srpskog rukovodstva.

“Vojno rukovodstvo JNA snosi odvgovornost što nije izvršilo državni udar. Umjesto toga, ona je dozvolilo da nacionalističke vođe i separatističko ponašanje dviju zapadnih republika gurnu JNA u ruke velikosrpskog nacionalizma, koji je Armiju beskrupulozno iskoristio u međunacionalnom ratu, i na kraju odbacio.”
Do kraja marta 1991, JNA je već bila opredeljena da se pretvori u srpsku vojsku, kako u smislu lojalnosti samo prema Srbiji, tako i borbe za „velikosrpske“ ciljeve umesto „jugoslovenskih“.

(Marko Attila Hoare, Kako je JNA postala velikosrpska vojska)

Međutim, nakon što su 25. juna Hrvatska i Slovenija proglasile nezavisnost, Jović o sastanku sa Miloševićem i Kadijevićem 27. juna piše:

“Veljko sada kaže da posle odluke Hrvatske o samostalnosti i suverenosti nema smisla Mesića birati za predsednika. Konacno je shvatio o čemu se radi”. Razlike su i dalje bile očite i kad je tog dana JNA krenula u ofanzivu protiv Slovenije i pokušala da preuzme kontrolu nad njenim spoljašnjim granicama i ljubljanskim aerodromom.

Jović piše: “Slobodan insistira nekoliko puta (ispravlja jučerašnju grešku) da vojska mora da brani buduće granice Jugoslavije: ‘Šta mi ima da branimo slovenačke granice, to je privremeno. Treba da branimo ono što će biti trajno’. On uporno pominje samo Sloveniju, možda iz taktičkih razloga prema vojsci koja je opijena jedinstvom Jugoslavije koga više nema, ali je nama jasno da se to odnosi i na Hrvatsku bez srpskih teritorija u njoj”[kurziv u originalu].

Ovo ukazuje na to da je na početku opšteg rata u bivšoj Jugoslaviji srpsko rukovodstvo bilo potpuno rešeno da se bori za nove srpske granice, dok se rukovodstvo JNA i dalje ustezalo da definitivno digne ruke od jugoslovenskog jedinstva u prilog velikosrpske strategije.

Srpsko rukovodstvo je na sukub u Sloveniji gledalo kao na formalnost, i nakon prvih, neuspešnih dejstava JNA, odbacilo 1. juna plan JNA da se svim snagama obruši na Sloveniju i tako obezbedi njen poraz.

Nakon primirja od 3. jula, Brionskim sporazumom od 7. jula dogovoreno je povlačenje JNA iz Slovenije, posredstvom Evropske zajednice. Od Slovenije i Hrvatske je zahtevano da proglašenja nezavisnosti suspenduju na period od tri meseca.

Povlačenje iz Slovenije označilo je definitivan kraj napora JNA da silom sačuva jugoslovensko jedinstvo, a implicitno, da će njena buduća dejstva u Hrvatskoj morati da budu ratna, i to za nove granice proširene srpske („jugoslovenske“) države.

Kadijević tvrdi u svojim memoarima:

“Treća faza [politke JNA] nastupa kad Nemačka preko Evropske zajednice otvoreno preuzima upravljanje jugoslovenskom krizom, tjera Sloveniju i Hrvatsku na ubrzanu secesiju putem primjene nasilja, istovremeno priprema građanski rat u Bosni i Hercegovini i to u dvojnoj funkciji - definitivnog razbijanja Jugoslavjie na tako krvav i surov nacin da se Jugoslavija vise nikad ne vrati na istorijsku scenu; i kao dobar povod za politicki i vojni udar na Srbiju sa ciljem da se porazi i ponizi, svede na beogradski pasaluk i dobije lekciju za sva vremena.

Na početku te faze zadatak oruzanih snaga se bitno mjenja i sastoji se od

- 1) odbrane srpskog naroda u Hrvatskoj i njegovog nacionalnog interesa;

2) izvlacenja garnizona JNA iz Hrvatske;

3) pune kontrole Bosne i Hercegovine sa krajnjim ciljem da se odbrani srpski narod i njegova nacionalna prava kad to postane aktuelno;

4) stvaranja i odbrane nove jugoslovenske države onih jugoslovenskih naroda koji to žele, u ovoj fazi srpskog i crnogorskog naroda.

Tako izmenjenim zadacima, prilagođena je i osnovna zamisao upotrebe oružanih snaga [podvukao autor teksta]”.106

Na ovaj način najviši funkcioner JNA priznaje da je njeno rukovodstvo od leta 1991, otvoreno stalo iza srpskih nacionalnih ciljeva.

(Marko Attila Hoare, Kako je JNA postala velikosrpska vojska)

Mada se rukovodstvo JNA konačno priklonilo borbi za srpske nacionalne ciljeve, sporo je tu rešenost pretakalo u operativnu vojnu strategiju. Jović beleži kako su se 5. jula on i Milošević sastali sa Kadijevićem i podneli mu spisak zahteva, među kojima i ovaj:

“2. Glavne snage JNA koncentrisati na liniji: Karlovac-Plitvice na zapadu; Baranja, Osijek, Vinkovci-Sava na istoku i Neretva na jugu. Na taj nacin pokriti sve teritorije gde žive Srbi do potpunog raspleta, odnosno do konačnog slobodnog opredeljenja naroda na referndumu.

2. Potpuno eliminisati Hrvate i Slovence iz vojske”.

Jović tvrdi: “Veljko bez ikakve diskusije prihvata”.

A 30. jula beleži:

“Veljko želi da naz ‘jasno i definitivno’ obavesti o svom stavu i konačnoj orijentaciji: JNA se transformiše u vojsku onih koji žele da ostanu u Jugoslaviji, a najmanje je: Srbija, srpski narod plus Crna Gora. Na ovim principima se povlači na teritorije i menja rukovodstva. Ne veruje više ni u koju varijantu opstanka celine Jugoslavije”.

Ovakva promena ratnih ciljeva JNA iziskivala i uspostavljanje bolje komandne strukture za definisanje nove, srpske nacionalne strategije.

Jović zapisuje 14. avgusta:

“Ozbiljan je problem nesloge kod Srba u Krajini i Slavoniji i u politickom i u vojnom pogledu. Hitno je potrebna koordinacije. Veljko kaže da bi morali imati stalni sistem koordinacija u ovom sastavu… Bilo bi dobro da se napravi stručni štab od 5-6 ljudi (Srbija, Crna Gora i JNA), koji bi imao zadatak da procenjuje i predlaže odluke… O BiH kaže da Alija i njegovi neće lako promeniti stavove. Bosni se mora posvetiti mnogo veća pažnja. Prihvaćena je ideja o sistematskom dogovaranju šestorice, ali ne i o formiranju ‘staba’”.

“Šestorica” na koju misli su predsednici Srbije i Crne Gore (Milošević i Bulatović), članovi jugoslovenskog Predsedništva iz Srbije i Crne Gore (Jović i Branko Kostić), savezni sekretar za narodnu odbranu (Kadijević) i načelnik Generalštaba (Adžić).

Kadijević, Adžić i admiral Brovet učestovali su na sednici četvoročlanog srpsko-crnogorskog Predsedništva SFRJ 3. oktobra u Beogradu. To je stoga bila “grupa šestorice”, bez Bulatovića, ali sa admiralom Brovetom, Sejdom Bajramovićem sa Kosova i Jugoslavom Kostićem iz Vojvodine.

U izveštaju sa sednice se navodi: „Predsedništvo SFRJ je donelo odluku o radu i načinu funkcionisanja, kojim će se osigurati kontinuitet rada Predsedništva SFRJ u situaciji neposredne ratne pretnje. Prema ovoj odluci, Predsedništvo SFRJ će donositi odluke većinom glasova prisutnih članova Predsedništva SFRJ“.

Drugim rečima, članovi Predsedništva iz Srbije i Crne Gore preuzeli su potpunu kontrolu nad Predsedništvom, uključujući i komandovanje JNA.

Jović je ovaj potez opravdavao činjenicom da je Drnovšek [Slovenija] davno prestao da prisustvuje sednicama, a od nedavno i Stipe Mesić [Hrvatska], a da su Tupurkovski [Makedonija] i Bogićević [Bosna i Hercegovina] protiv održavanja sednica bez Mesića, kao predsednika, i suprotstavljaju se svakom (našem) pokušaju da se odluči o bilo čemu značajnom.

Ta odluka je i formalno transformisala JNA u vojsku Republike Srbije i Crne Gore, pod kontrolom “jugoslovenskog” Predsedništva u kojem su bila isključivo tri člana iz Srbije (uključujući Kosovo i Vojvodinu) i jedan iz Crne Gore. (Marko Attila Hoare, Kako je JNA postala velikosrpska vojska)

Nije bila predmet sukcesije. (JNA).