Mislia san ovo prinit s fb na temu o Maslenici, ali je nisan naša.

Činjenica je da ovakve mitomanske laži, klevete, izokrećanja činjenica, filtriranje nepoželjnih činjenica, prišućivanje uzroka...Srbi i danas puše, triba to ovdi jasno izložit i prikazat do u kolike glupavosti Srbi idu s lažiman.
Htili bidu Srbi da ih se sasluša, a nadrobidu svega i svalega da i kad bis in htia povirovat jednostavno ne moreš. Neka se sramotidu u svojin lažiman. Pripoznatljiva je njihova "argumentacija" di oni uživadu u snuffovskin detaljiman.




Daklen, Hrvatska je agresor na svoju zemlju. Ne pita se kako je pobunjenička paradržava nastala i šta su napravili hrvatskomen stanovništvu. Bit će su mislili da će Hrvati odustat.
Projekcija koliko hoćete, ono što su pobunjeni Srbi činili prišivadu HV-u.

Uočite kako opisijedu zločine. Diluje ka' opisi iz Drugega svitskeg rata. Ono, usmena narodna pridaja, epsko pisništvo. Dobro još nisu napisali da je ustaša dohvatia topuzinu tešku pa udari čeljad do dva do tri puta.
Ono, činove koje ovi opisujedu moreš dospit napravit duboko na ozemju pod svojin nadzoron, a ne na ozemje koje oslobađaš od neprijateja i di stalno moraš iskat zaklon, di nimaš vrimena ni za kakve složene akcije.

Primijetite mitomaniju s brojkaman. Imali su oružja. Na početku akcije u borbe je bilo uključeno po približno 3.500 vojnika sa svake strane. Na koncu je došlo do 10.000 s hrvatske prima 8.500 sa srpske. Veliki junaci oti Srbi kad je omir snaga podjednak (1,1:1) i natradu toliko Srba na uzmak.

Ono, znate kako izgleda groblje. Čistina. Otvoreno. I ćeš usrid bitke odložit pušku sa strane. Fijuče sve oko tebe, da ne spominjen kako ti postrojba mora ić naprid. Ne moreš stajat, moraš iskat zaklon. Ali ne, teške nadgrobne ploče podić će pojedinac, ili još luđe petorica njih. Znate da se vrlo sporo miče. Pa onda još triba vrimena za skroz odmaknit ploču. Grobnice nisu plitke, nije to pola metra. Moraš se penjat i iskočit za izać. Vajni pisac ove epske tvorevine kažu da je HV to rabia za zaklone. Kako su pucali? Jedan pod zemjon, drugi njemu nogaman na ramena pa puca? Naravno, triba pažljivo se spustit. Jednon rukon vučeš pušku, drugon se držiš za rub groba pa doskočiš suborcu na rame. S prosičnih 90 kg, onin čizmetinaman po ramenu ga ošineš, strišaš po glavi dok se dočekaš.
Ili možda je uzea scenu iz filma Kad mrtvi zapjevaju, di se onin sklonia u grobnicu. Pa posli izaša iz nje i puca. Samo nije čovik tu dira u srpski grob, nego se je sklonia u hrvatski grob.

Pročitate sve ovo, i onda promisliš da je ovo niki četnik napisa i smislia, da je takav niki četnik posli na hrvatskin sudoviman svidočia protiv hrvatskih običnih vojnika i zapovidnika.

Primijetite mitomaniju s brojkaman. Imali su oružja. Na početku akcije u borbe je bilo uključeno po približno 3.500 vojnika sa svake strane. Na koncu je došlo do 10.000 s hrvatske prima 8.500 sa srpske. Zar su Srbi doista tako strašljivi kad je omir snaga podjednak (1,1:1) pa da Hrvati natradu toliko Srba na uzmak? Sama benkovačka općina imala je 1991. 18.986 Srba, pola su muški. JNA in je ostavila dovoljno oružja, i lakega i teškega. Mogli su naoružat svako kućanstvo, svatko je moga imat pušku. A za svladat toliku vojsku tribaš triput više vojske, bili oni pelavi sidi tusti veterani >60 g i > 110 kg ili 21-godišnji specijalci.

Još malo o grebima. Ima još mogućnosti. Bit će auktor misli da je lakše kopat u kamenon grobju nego na zemji. Ili da Srbi uopće ne ukopavadu u kamen, nego onako u zemju? Neozbiljno laganje. Pa čovik s imalo škole znade da su u grebima, osobito starinskiman pokopani i judi koji su umrli od zaraznih bolesti danas iskorinjenih (sušica, velike boginje, španjola, kuga, kolera, guba...).
Onda o izbacivanju ostataka mrtvaca iz groba. Vojnik se ne može komodno bez straha razmahat, uspravit i saget i kopat po mrtvin ostatciman. Ako je mrtvac ukopan u zemlju (možeš mislit), nikako se ne oslobađa dovoljno mjesta za se ispružiti u grobu, osim ako je mrtvac dugačak i širok kao živi čovjek + puška, strojnica ili sl. Tu je i jedan težak uvjet: čak i kad bi sve to bilo moguće, morao bi grob biti u pravcu u kojem pucaš da bi se ikako mogao skriti u taj zemljani grob. Ako je mrtvac zakopan plitko, nema sigurne dubine koja štiti vojnika od metaka i krhotina granata ni udarnog vala. Ako je zakopan duboko, čemu tako duboko kopat? Odnosno, odakle vojniku toliko vremena za neprimjetno kopati u zemljani grob? Usput, napomenimo da je pokopavanje u golu zemlju davno napušćeni običaj, još Columbo nije otkria Ameriku. Dovođenje mehanizacije poput jaružala za otkopavanje usred groblja ne dolazi u obzir. To se ne može neprimjetno ni nečujno dovesti niti uvući na groblje (zbog ograde). Jednostavnije je kopati na ravnome izvan groblja.
Ostaje mogućnost s kamenom grobnicom. One su duboke. Gdje bi vojnik imao uporište? Rukama, ono, nadlakticama se držao iznad razine groba i istovremeno držao pušku, ciljao i pucao, dok su mu noge visile u zraku u praznoj grobnici?

Idemo na zločine na domaćim životinjaman. Sve ovo šta srpski auktor piše obična je projekcija. Uvjete da bi se počinili ovi i ovakvi zločini imali su Srbi dok su osvajali.


Isplativije je ukrasti. Tu bi priča imala smisla, ali ne će ni stado slušati lako onog tko mu nije gospodar.
Drugo, ne vidim svrhu pucanja rafalima na stada ovaca ni krda goveda (izgleda da su kod Srba stada za goveda). To je uzaludno i nepotrebno trošenje striljiva koje je oskudno i neophodno potribno.
HV nije ima striljiva na bacanje (tek 1995. se je pobojšala situacija). Brojne operacije HV nije bia poduzima zbog ograničenosti striljivnih resursa, uvik more zapet, može se dogodit neočekivano jača nazočnost srpskih postrojba od informacija koje su dale obavištajne snage (n.pr. Vihor, Una i sl.). Naposljetku, može se dogodit snažni i dugotrajni neprijatejev protuudar koji se je i bia dogodia.
Nima logike pucat po stadima i krdiman. Prvo, alarmiraš neprijateja. Shvatit će da se ništo događa. Drugo, odaješ si položaj. Treće, blago je ili u pojatan, pa mahnito pucanje po njiman rizultirat će paničnon strkon u uskon prostoru pojate u kojoj može bit prigažen sami pucač, da ne spominjemo mogućnost da se blago ide branit, uzvratit udarac.
Uć u pojatu i pucat znači da si uša u selo. To si odaješ položaj, moraš bit što tiši, a ovi govori o rafaliman.
Onda je tu i mogućnost da je blago vanka, na ledini. Nisu ni ovce ni krave sve na jednon mistu, ne ležidu uz zaklon pa da ih moreš tako jednostavno pobit. Kamoli nečujno i neprimitno.
Tko je puca iz strojnice, znade da kad pucaš rafalon da puška baca ka gori i da ne moreš gađat precizno. Čak ni ako si na 20 metara. Tek pojedinačnon paljbon pogodit ćeš točno. Sve u svemu, ovo je scenarij ka' iz onih američkih ratnih filmova koje gutadu naivna mladež i glupani.

Idemo na slideći dil. Dolazimo do pasa i mačaka. Oni su poznati šta ne ćedu se oglasit kad dojde nepoznati. Niki su lukaviji pa i pobignu ća, ali pas će uvik zalajat. Te životinje ositidu ti energiju kad ih misliš upucat, znadu da in radiš o životu. Na mistu nikako ti ne će stajat. Morat ćeš ih upucat dok su u trku. Po selu. Naravno, nitko te ne će čut, ni seljani kojima je podiljeno oružje, od pušaka do bomba. Ni selske straže, ništa, ni oni koji držidu bojišnicu. Zakucavanje brokve u stup je glasna dilatnost. Ne moreš to činit nečujno. Za točno zakovat pasa ili mačku tribaš znat koji dil kože uhvatit da ostane zakucana životinja visit, da se ne otkine. Za držat životinju jednon rukon, drugon držat brokvu, trećon čekić, bat ili bovan kojin ćeš zakucavat, triba i druga osoba. To ne moreš činit sageto, izložen si.
Srića po pisca ovog epa da se nije zania u pisanju pa reka da su to činili životinjaman naživo. Zamislite kako nikor drži živu mačku pa ju ide zakucat. Prvo ju uhvatit. Trči po selu za njomen za ju uhvatit goloruk. Izgranfat će ga. Možda je bacia deku priko nje, ali ne će ona stat na mistu, a nju je teško uhvatit u trapulu da ne more izać. Četnici svugdi okolo, a pisac misli da ustaše trčidu okolo za pasiman i mačkaman i gađadu ih stinan pa ih pribijadu na stupe.

Svi ovi srpski scenariji izgledadu ka' filmski. Znate ono, snimatej sve vidi, sve dokumentira i on (snimatelj) nikad ne strada. Nikad počinitej ne uperi oružje u njega, ne ubija ga eksplozija bombe, ništa.

Ajmo na civile.


Kad vojnici gredu u akciju, znaš šta imaš zauzimat. Nimaš vrimena vrludat okolo, niti je to pametno. Prvo, moreš uć neopazice u područje di su neprijateji a da to ne znaš, i dovojno daleko od svojih da ti ne moredu doć u pomoć. Neprijatej te more ubit oružje čiji je domet 1 metar, odnosno, tiho, priklat ili zatuć. Drugo, vrludajuć okolo doć ćeš u položaj di ne bi triba bit, a u vojnoj akciji znači ako nisi di tribaš bit, onda si neprijatej. Civil ako se želi spasit mora jasno dat do znanja da je civil i pridat se, odat svoj položaj, ne prišunjavat se. Uglavnon, moredu te ubit pripadnici tvoje vojske misleći da si neprijatej koji se prišunjava.

Dalje, vojna oprema dovoljno je teška. Nikad u igranen filmu vojnici u akciji ne nosidu transportne vriće, ni rance, ni boršicu s punim okvirima striljiva, ni punu čuturicu vode, ni lopatice za kopat, ni komplet bomba. Znate kako je to sve teško i kako sputava. Ali vajni auktor ovog epa misli da ustaše imatu snage i mista za još vuć sa sebon sikire, šipke, mačete, maljeve.
Noži su spakirani u kompletu za hranu, to teško da ćeš ić vadit za ubit ako imaš pun spremnik. Bajunete su možda imali, ne znan. Ić po kućaman, to baš ne činiš osim ako ne čistiš teren. Rizično je, u kući more bit naoružana osoba, civil ili vojnik, možda je postavljena trapula s poteznon bombon.
Posizat za nožen s ciljen ubojstva umisto jednostavnije i sigurnije opcije pucanja s distance (makar bila 3 metra, sigurnije je) diluje mi nelogično. Civil more bit naoružan i uvik more imat n.pr. nož ili ručnu bombu kod sebe. Ubojstvo hladnin oružjen vrlo je teška stvar, ostavlja teški psihički ožiljak kod počinitelja. Pucanj s poludistance čini stvar depersonaliziranon, beskontaktnon, umanjuje doživjaj činjenice ubojstva kod počiniteja.

Ić se bavit deranjen kože nikoj babi... a postrojba ide dalje, ili je iza zaklona i drži položaj jer neprijatej se opire ili je u protunapadu. Skroz nelogično. More te čut niki neprijatejski vojnik ili civil, moredu te čut neprijatejski topnici pa te gađat minobacačiman.

Čupat ruku nije lako. Čovik svojon snagon teško da će to moć napravit. Za to nije dovoljna snaga jedneg čovika; čak i tad triba vrimena, nego za to triba stroj. Na koncu, čemu? Ako ga hoće ubit, ima vatreno oružje.
I ovdi vidin filmski scenarij. Ka' da ga je prinia iz Drugeg svitskeg rata u Domovinski rat.
Ovakve su priče za 2sr mogli prodat Zapadnjaciman (koji su onda još pušili ovakve egzotične priče iz njiman egzotičnih krajeva) i to samo ako su počinjeni u izoliranin krajiman di je bila forenzika očajna i nazadna, ali u 1990-ima to ne prolazi.

Cilo vrime operacije naselja u dilokrugu operacija Gusara su bila nesiguran teren za boravak vojnika i civila. Isto vridi i za vrime srpskeg protunapada, pa zatim cile operacije koju su poduzeli za reokupirat ono šta su izgubili. Pa i nakon šta je operacija bila gotova, sve do kraja rata nije bilo sigurno ondi se kretat niti se je svatko smia ni moga kretat onuda.
Ovakva opisana ubojstva more se počinit samo u uvitiman sigurnosti di te neprijatej ne more dohvatit, ni vidit, ni čut. Di nima UNPROFOR-a. A ne usrid žarišća akcije.

Na kraju: kad poduzimaš navalnu akciju, svi vojnici moradu bit na položaju s postrojbon, ne zujat okolo. Inače ne će bit dovojno vojnika za uspih akcije. Zujat okolo je malo dezerterstvo.