Dvadeset i šeste godine nove ere Pilatu stiže naređenje cara Tiberija da preuzme komandu u dalekoj provinciji Judeji. Kao i svi guverneri koji su kretali na taj put, dobio je uputstva. Bila su jednostavna, jasna i obavezujuća za sve namesnike: da se pobrine da njegova provincija ostane mirna.

Po poreklu i položaju, u rimskoj hijerarhiji stajao je nisko; kao potomak nižeg plemstva, stupio je u vojsku poput većine mladića njegovog porekla. Zasluge koje je
tamo stekao, međutim, u Rimu mora da su bile zapažene jer ga je Tiberije kao prefekta (prafectus Iudaeae) poslao u Judeju, kojom su od njenog pretvaranja u provinciju vladala tek četiri namesnika, blede ličnosti koje se ničim nisu istakle.

Da bi ispunio cilj koji mu beše postavljen bio je, kao i njegovi prethodnici, u izvesnoj meri upućen na saradnju s jevrejskim Sinedrionom, visokim
savetom u kom su sedeli prvosveštenici, starešine i učeni ljudi, to jest „književnici“. Savetom je predsedavao trenutni prvosveštenik, a ton je davala konzervativna hramovna aristokratija. Bila je to jedina jevrejska institucija koja je smela samostalno da donosi odluke, a naročito je bila odgovorna za Hram, u čije unutrašnje delove nejevreji nisu imali pristup. Politički kredo njegovih članova određivao je strah da će „doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod“.
Ko funkciju Sinedriona nije shvatao ozbiljno, brzo bi se suočio s jedinstvenom i zakonski uređenom opozicijom, koja je znala kako da postigne da se njen glas čuje na dvoru sirijskog namesnika i u Rimu.

O Pilatu i vremenu njegovog službovanja, koje ga je tokom deset godina vezalo za Judeju, nijedan antički autoritet ne izveštava s priznanjem. Sub Tiberio quies, „pod carem Tiberijem vladao je mir“ – ovom Tacitovom rečenicom rečeno je sve što je za jednog Rimljanina vredelo da se kaže o toj dalekoj provinciji i sve pohvalno što se moglo reći o njenom namesniku.

Koliko je zapravo bio uzak prostor koji je namesnik za obavljanje svoje službe imao pokazuju i prikazi suđenja Isusu koje su dali jevanđelisti. Po njima, Pilat je iskreno ubeđen u nedužnost optuženog i ozbiljno pokušava da Isusu spase život, ali u tome ne uspeva zbog tvrdoglavosti jevrejske rulje nahuškane od prvosveštenika; konačno je pod tim pritiskom i popustio.

Ovaj Jovanov prikaz ni u kom slučaju nije bio proizvoljno izmišljen, već tačno opisuje s čime je svaki guverner morao da računa. I Pilat je takođe morao da poštuje određena pravila igre, mnogo pre njegovog dolaska uspostavljena između rimskih gospodara i jevrejskih vlasti. Kao čovjek u najboljim godinama i na početku možda velike karijere, svakako je hteo da odlučnom vladavinom ostavi utisak u Rimu; kao oficir je, međutim, isuviše dobro znao kakve opasnosti nosi preterana revnost. U Jerusalimu su one ležale u domenu verskih neprijateljstava, koja su retko mogla da se odvoje od nacionalne osetljivosti.

U mahom mirnoj provinciji Judeji mnoštvo prefektovih dana sigurno je proticalo vrlojednolično. Jedan od tih dana učinio ga je besmrtnim. Vrativši se iz Cezareje Pilat je, kao i obično prilikom velikih praznika, otišao u Irodovu palatu u zapadnom Jerusalimu.

U rano jutro 7. aprila 30. godine jevrejske vlasti izručile su mu čoveka po imenu Isus. Nekoliko dana ranije on je sa svojim pristalicama došao na hodočašće u Jerusalim kako bi učestvovao u proslavi Pashe. Šestog aprila uveče uhapsila ga je patrola policije Jerusalimskog hrama i izvela ga pred članove Sinedriona. Svedoci na saslušanju izjavili su da ovaj stranac u gradu tvrdi da može svojim rukama da sruši i za tri dana ponovo obnovi hram. Ako se ozbiljno shvate, te riječi imale su veliku težinu. Uz to su i kružile glasine da je Isusa prilikom dolaska u Jerusalim mnoštvo naroda pozdravilo s počastima namenjenim mesiji (na Cveti), da je propovedao na gori Moriji, pa čak i da je menjače novca i prodavce žrtvenih golubova bičem isterao iz dvorišta hrama, sabotirajući na taj način najvažniji izvor svešteničkih prihoda. Ko bi napao Hram, kuću Božju, i u njemu smešteni kult, dizao se protiv poretka koji je Mojsije utvrdio i vređao je Boga.

On je, međutim, učinio i više. Rim je prilikom pretvaranja Judeje u provinciju ostavio netaknutim institucionalni poredak države čije je središte bio Hram, a namesnik je imao naređenje da obezbedi da ovaj poredak glatko funkcioniše. Pošto se činilo da ispitivanje pred Visokim savetom potvrđuje optužbe, jevrejske vlasti su optuženog predale prefektu. On je za njega bio nadležan, mada selo iz kog je optuženi dolazio nije pripadalo rimskoj provinciji, već je njime vladao milošću Rima postavljeni knez Irod Antipa. Isus je, međutim, optužen u Jerusalimu, pa je stoga po rimskom shvatanju prava tamo morala da bude izrečena i presuda. Osim toga, pravo na izricanje smrtne presude (iusgladii) imao je samo rimski vrhovni sudija.

Pilat je postupao u skladu s postojećim sudskim propisima. Pozvao je tumača i uz njegovu pomoć je Isusa – u tome se svi jevanđelisti slažu – upitao: „Jesi li ti car judejski?“, a on odgovarajući reče mu: „Ti kažeš.“
Pilat je pitanje postavio još jednom ali Isus mu više nije odgovarao.

Izgledalo je da sumnji nema mesta: optuženi je priznao krivicu. Pretenzija na carski ili kraljevski položaj odgovarala je krivičnom delu veleizdaje (crimen laesae maiestatis), a priznanje je nastavak suđenja činilo suvišnim.

Jevanđelje po Luki navodi samo tri tačke optužnice: da je Isus odbacivao porez koji se duguje caru, da je sebe smatrao za mesiju i da je narod navodio na pobunu. Sve tri samo su varijante presudne optužbe: da pretenduje da je „car judejski“.

Prefekt je mogao da bude zadovoljan sobom. Samostalno je sproveo sudski proces i time podvukao svoju nezavisnost od jevrejskih vlasti. Istovremeno Nazarećanin mu je pružio i dobrodošlu priliku da javno pokaže kako se dobro slaže sa Sinedrionom i da na delotvoran način i na velikoj pozornici to prikaže pred brojnim pristiglim hodočasnicima. Pilat je sebi morao priznati da se retko događalo da se lojalnost koju duguje caru i bezbednosti imperije tako jednostavno poklopi sa zahtevima jevrejske svešteničke kaste. Činilo se da dalje mere više i nisu neophodne. S koca i konopca skupljeno društvo koje je s Galilejcem pristiglo u grad razbežalo se i nestalo u svojim rodnim selima. Zašto ih tražiti kad ima važnijeg posla? Presuda je glasila „raspeće“ i sprovedena je odmah.

Svako sećanje na zemaljskog Isusa obeleženo je verom. Sjaj vaskrsloga i moćna obeležja spasitelja koji sedi s desne strane svog božanskog oca zaogrnuli su dela i reći
smrtnog čoveka i dali im nov smisao. Hronološki, geografski i vremenski podaci uspeli su da uđu u opise događaja prikazanih u jevanđeljima; ali oni su zamenjivi i sami po sebi nemaju značaja. Priča o stradanju Isusovom jedina je koja se pokorava drugim zakonima. Ona sledi jasan tok događaja: tajna večera sa učenicima, hapšenje, suđenje, smrt, otkrivanje otvorenog groba; sve to određuje progonitelje i pristalice: Kajafu, Pilata, Simona iz Kirene, Josifa Arimatejskog, Petra i žene pod krstom; tu su dati tačni topografski podaci: Jerusalim, Getsimanski vrt, Golgota. Cilj ovakvog postupka nije teško shvatiti. Novopreobraćeni su hteli da znaju sve o delu iskupljenja. Stoga su jevanđelisti bili pozvani da detaljno opišu Isusov put, od Judine izdaje u Getsimanskom vrtu do stradanja na Golgoti. Otuda su povezali sve izveštaje koji su u njihovo vreme kružili, koliko god bili oskudni i anegdotski, i spojili su ih u povezanu priču. U njoj su brižno pazili na proročanstva iz Starog zaveta, koja su
tumačili tako da se u celini odnose na Isusa. „Hristos umre za grehe naše, po pismu“, preuzeo je Pavle kao prvi Simbol vere prvobitnih hrišćana. I najstarija sačuvana priča o stradanju Isusovom, u Jevanđelju po Marku, prepuna je aluzija na starozavetne opise stradanja, koji na pojedinim mestima dominiraju prikazom i daju smisao postupcima aktera.

To važi i za Pilata. Za njegovu sliku upečatljivi su vera i proročanstva, ali tu jesadržano i mnogo više. Nakon pada Jerusalima, 70. godine, i nakon prvih uspeha
hrišćanskih propovednika koji su prešli granice Judeje, svemu se pridružio i jedan važanpolitički razlog. Ko je svoje misionare slao na sve četiri strane sveta u senci svemoćnog Rima dobro je činio ako je gospodarima sveta ukazivao poštovanje. Jevanđelisti, koji su pisali na različitoj udaljenosti od Palestine, činili su to u (hrišćanskim) zajednicama i za zajednice koje su naučile da s Rimom žive u miru i caru daju što je carevo: porez i lojalnost. Marko je verovatno pisao u Siriji i znao je koliko je to važno. Stoga u njegovoj priči oficir odreda za pogubljenje na Golgoti, videvši mrtvoga Isusa na krstu, uzvikuje: „Zaista čovjek ovaj sin Božji beše.“ Time ga za sina Božjeg prvi priznaje jedan Rimljanin, i tako između njih dvojice uspostavlja poseban odnos. U ovoj središnjoj tački svi jevanđelisti se slažu, koliko god različite bile pojedinosti u njihovim izveštajima o toku suđenja.

Luka, kome je jednako kao i Mateju poznat Markov prikaz, pritom je najtemeljniji. Pilat je, pripoveda on, uhapšenog Isusa doduše pitao je li on car judejski, ali ga je i oslobodio svake krivice, mada je optuženi na pitanja odgovorio potvrdno; zatim je, kad su prvosveštenici zahtevali nastavak suđenja, Isusa predao tetrarhu Irodu Antipi, gospodaru nadležnom za teritoriju s koje potiče, a tek kad ovaj nije hteo da ima ništa s tim, Pilat je priznao svoju nadležnost. Pritisnut i napadan sa svih strana, konačno je izrekao presudu, pritom triput ustvrdivši da na okrivljenom ne nalazi nikakvu krivicu. Matija priču pripoveda drugačije. Po njemu, Pilat je od krivice oprao ruke, na starozavetni način93, a supruga ga, očajna zbog nepravde koja preti, upozorava da ne čini zlo „pravedniku“. Pilat koristi pravo da Jevrejima za Pashu oslobodi jednog zatvorenika, i pritom im daje da biraju između Isusa i bundžije Varnave. Naposletku, Jovan opisuje dugotrajne pregovore prefekta s Jevrejima, u kojima Pilat nastoji da Isusa oslobodi. „Onaj koji me predade tebi ima veći grijeh“, teši ga Isus dok Pilat okleva. U jednom kasnijem jevanđelju, koje je od sredine II veka kružilo pod Petrovim imenom, Pilat se nakon Isusovog vaskrsnuća zaklinje: „Čist sam od krvi sina Božjeg, vi [Jevreji] to odlučiste.“ Uz svu slobodu s kojom glavne i sporedne ličnosti možda deluju, osnovna tendencija svih jevanđelja nije sporna. Rimljanin je, kako svi autori tvrde, a i Dela apostolska potvrđuju, ozbiljno pokušao da spase Isusu život.95 U tome nije uspeo zbog tvrdoglavosti jevrejske rulje, nahuškane od hramovne aristokratije, pod čijim pritiskom je konačno popustio.

Pošto ponekom kritički nastrojenom uhu ovo nije zvučalo baš verovatno, Jovan navodi i motiv: strah. On je namesnika obuzeo kad su ga Jevreji pozvali da poštuje njihove zakone i najavili da će se, ukoliko Isusa oslobodi, žaliti caru u Rimu. Time je, sedamdeset godina nakon Isusove smrti, stvorena dosledna i celovita slika: pravedni, ali suviše plašljivi sudija i nevino optuženi „pravednik“; obojica su postali žrtve.

Prvi krscani su u svakom slucaju skupljali ostatke mucenika da ih pobozno sahrane tako da s te strane nije nista cudno

Iako sad kad procitam totalno je zbunjujuce sve napisano odnosno nepismeno napisano. Jesu li u relikvijaru bile zapaljene kosti ili je relikvijar spusten u zapaljen grob ili oboje

Prvi krscani su u svakom slucaju skupljali ostatke mucenika da ih pobozno sahrane tako da s te strane nije nista cudno

Iako sad kad procitam totalno je zbunjujuce sve napisano odnosno nepismeno napisano. Jesu li u relikvijaru bile zapaljene kosti ili je relikvijar spusten u zapaljen grob ili oboje

Da je simbolika krscanska nije upitno jer su pronasli i prsten s kristovim mnogoramom dakle tu nema smisla dovoditi u pitanje krscanski karakter

Pricati da su krscani usvojili simboliku kriza od pogana je krajnje smijesno

Krscani su oduvjek imali simbol kriza osim sto je u vremenu progona on bio uvjek kamufliran tako da je logicno da se nakon progona on pocinje javljati u cistoj formi

Jeste nepismeno napisano jer idioti zadnjih godina rade transkripte video razgovora.

Ja mislim da je oboje jer je urna u pitanju koja je stavljena u grobno mesto gde se sam čin spaljivanja pokojnika i dogodio.
Dakle tamo gde je spaljen tu su mu i urnu stavili , barem sam ja to tako shvatio.
Međutim opet zbunjuje to što tu urnu zovu relikvijar , jer relikvijar bi po pravilu trebao biti predmet hodočašća koji bi svi trebali videti.
Ali niko ne zna šta je ranije bilo iznad groba i kako su i na koji način tadašnji neki hrišćani koncipirali relikvije i kako ih poštovali.

Sama nedjelja nije ništa drugo nego rimski poganski dan sunca (dies solis) i s vremenom je pretvorena u kršćanski dan.
Riječ je o uskrsnuću Isusa Krista, jer se ono prema novozavjetnim izvještajima dogodilo prvoga dana u tjednu. Prvi su kršćani stoga ovaj dan nazivali danom Gospodnjim.
Isto se dogodilo s Božićem, Uskrsom i mnogim drugim blagdanima.
Mislim da ne shvaćaš koliko su duboko ukorijenjeni poganski običaji u kršćanstvu.

Stani malo, postoji li uopće areološko izvješće o ovom nalazu ili je ovo samo igra pogađanja? netko mislio, rekao, pretpostavljao...
Ako postoji daj link.

Kao sto sam rekao pricas i prenosis tipicne gluposti. Svaki krscanski blagdan ili simbol ima izrazito krscansku simboliku i iznacenje. To sto se on ponekad poklapa ili slici poganskim praznicima ili simbolima ne znaci da je preuzet od njih i da ima isto znacenje kao pogansko. Nadam se da nisi toliko glup da to ne shvacas

Božić, Uskrs, dan mrtvih....nemaju ni najmanje kršćansko značenje, to ti vam objasniti svatko tko se i najmanje razumije.
Nema smisla braniti nešto u što čak ni obični svećenik ne vjeruje.

Uskrs nema kršćansko značenje? Da ne ulazimo u judaizam...