A.B. Šimić

Na vojsku, na vojsku, vitezi zibrani,
koga god majka junački odhrani
jur bubnji, herpavke posvuda se čuju,
šipi, trimbite nadalek glasuju,
dični šeregi skup se zastaju.

Na noge, nanoge, vi jalni ležaci,
u vojsku, u vojsku, hrabreni junaci,
sablje i puške na berzom priprav’te,
sebe i konje viteški oprav’te,
vreda potež’te k slavnom dundaru.

Stirajte od serca vsak oblak plahosti,
vazmite na se šeit batrivosti,
draže nam budi glas, ime, poštenje
neg hip, magnutje, sramotno živlenje;
navik on živi, ki zgine pošteno.

Ni moa izmislit hvalnije skazanje
neg na mejdanu vridno deržanje,
gdi gromi od pukaš i sablji se viju,
vnoga gospoda kerv svoju proliju
za domovinu, za veru keršćansku.

Boga višnega na pomoa zazov’te
vaših starijih glas, ime ponov’te,
na svoje sprotivne navajl’te ognjeno,
jedan drugoga izrue’te ljubleno
živ’te bratinski, pogin’te viteški!

Kada vam srića na ruku potegne,
ter neprijatejl iz mesta okrene,
oh, kakvo poštenje, pajdaši bogati,
sablje, paloši i konji bahati,
sprave kovane, svite gospocske!

.....


6.

A child said What is the grass? fetching it to me with full hands;
How could I answer the child? I do not know what it is any more than he.
I guess it must be the flag of my disposition, out of hopeful green stuff woven.
Or I guess it is the handkerchief of the Lord,
A scented gift and remembrancer designedly dropt,
Bearing the owner's name someway in the corners, that we may
see and remark, and say Whose?
Or I guess the grass is itself a child, the produced babe of the vegetation.

Or I guess it is a uniform hieroglyphic,
And it means, Sprouting alike in broad zones and narrow zones,
Growing among black folks as among white,
Kanuck, Tuckahoe, Congressman, Cuff, I give them the same, I receive them the same.
And now it seems to me the beautiful uncut hair of graves.
Tenderly will I use you curling grass,
It may be you transpire from the breasts of young men,
It may be if I had known them I would have loved them,
It may be you are from old people, or from offspring taken soon out of their mothers' laps,
And here you are the mothers' laps.
This grass is very dark to be from the white heads of old mothers,
Darker than the colorless beards of old men,
Dark to come from under the faint red roofs of mouths.
O I perceive after all so many uttering tongues,
And I perceive they do not come from the roofs of mouths for nothing.
I wish I could translate the hints about the dead young men and women,
And the hints about old men and mothers, and the offspring taken soon out of their laps.
What do you think has become of the young and old men?
And what do you think has become of the women and chil- dren?
They are alive and well somewhere,
The smallest sprout shows there is really no death,
And if ever there was it led forward life, and does not wait at the end to arrest it,
And ceas'd the moment life appear'd.
All goes onward and outward, nothing collapses,
And to die is different from what any one supposed, and luckier.

11.

Twenty-eight young men bathe by the shore,
Twenty-eight young men and all so friendly;
Twenty-eight years of womanly life and all so lonesome.
She owns the fine house by the rise of the bank,
She hides handsome and richly drest aft the blinds of the window.
Which of the young men does she like the best?
Ah the homeliest of them is beautiful to her.
Where are you off to, lady? for I see you,
You splash in the water there, yet stay stock still in your room.
Dancing and laughing along the beach came the twenty-ninth bather,
The rest did not see her, but she saw them and loved them.
The beards of the young men glisten'd with wet, it ran from their long hair,
Little streams pass'd all over their bodies.
An unseen hand also pass'd over their bodies,
It descended tremblingly from their temples and ribs.
The young men float on their backs, their white bellies bulge to the sun, they do not ask who seizes fast to them,
They do not know who puffs and declines with pendant and bending arch,
They do not think whom they souse with spray

Walt Whitman (Song of myself)

Bleiburg


Da istine nije što doći mora
I Bleiburg bi bio mrtav davno
Da istine nije što doći mora
Mnogi bi slavili ubijanje javno.


Mnogi bi slavili ubijanje javno
I djece čiji se prolama glas
Nemoj me ubiti striko dragi
Jer su u vrisku tražili spas.


Vrisak Bleiburga sve je jači
I križnih putova užasa smrti
Istine bolne koja traži
Da se umjesto laži zavrti.


Da se nad mrtvima glava prigne
Nad zločinom koji razum slama
Da se utvrde nedužne žrtve
Putova križnih i na dnu jama.


Da se pronađu nedužne žrtve
Zločin i zločinci osude javno
Kako se pokolj slavio ne bi
Kao partizanko djelo slavno.

v. goluža

To him who keeps an Orchis' heart
The swamps are pink with June

Emily Dickinson

I DIED for beauty, but was scarce
Adjusted in the tomb,
When one who died for truth was lain
In an adjoining room.

He questioned softly why I failed? 5
“For beauty,” I replied.
“And I for truth,—the two are one;
We brethren are,” he said.

And so, as kinsmen met a night,
We talked between the rooms, 10
Until the moss had reached our lips,
And covered up our names.

Emily Dickinson

Halil Džubran

~KAD VAS LJUBAV POZOVE~

Kad vas ljubav pozove, pođite za njom,
Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle,
Prepustite joj se,
Premda vas mač, skriven među perima njenim,
Može povrijediti.
A kad vam progovori, vjerujte joj,
Premda vam glas njen može uništiti snove,
Kao što sjeverac opustoši vrt.
Jer, baš kao što vas kruni,
Ljubav će vas i razapeti.
Isto kao što vas potiče da rastete,
Isto tako će vas i okresati.
Kao što se upinje do visina vaših
I miluje vam grančice najtananije
Što trepere na suncu,
Tako će se spustiti i do vašeg korijenja
I protresti ga u njegovom prianjanju za zemlju.
Poput snoplja pšeničnog,
Skupit će vas u naručje svoje.
Omlatit će vas, da bi vas ogolila.
Prosijat će vas, da bi vas otrijebila od kukolja.
Samljet će vas, do bjeline.
Umijesit će vas, dok ne postanete gipki.
A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri,
Tako da postanete sveti hljeb
Za svetu Božju svetkovinu.
Sve će vam to ljubav učiniti,
Ne biste li spoznali tajne svog srca
I u spoznaji toj postali dio srca života.
Budete li, ipak, u strahu svome
Tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo,
Bolje vam je onda pokriti golotinju svoju,
I otići s gumna ljubavi,
U svijet koji ne poznaje godišnja doba,
Gdje ćete se smijati,
Ali ne punoćom smijeha svog
I plakati,
Ali ne do posljednje suze svoje.
Ljubav ne daje ništa osim sebe
I ništa ne uzima, osim sebe.
Ljubav ne posjeduje, niti dopušta da je posjeduju;
Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
Kad volite, ne trebate reći: "Bog mi je u srcu",
Već: "Ja sam u srcu Božjem."
I nemojte misliti:
Da možete usmjeriti putove ljubavi,
Jer ljubav, ako joj se učinite vrijednima,
Usmjerit će vaše putove.
Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni.
Ali, ako volite, a morate i željeti,
Neka vam ovo budu želje:
Istopiti se i biti kao potok razigrani
Što pjeva svoj milozvuk noći.
Da spoznate bol prevelike nježnosti.
Da vas rani vlastito poimanje ljubavi;
I da krvarite drage volje i radosno.
Da se probudite u praskozorje
Sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu
Za još jedan dan ljubavi;
Da otpočnete u poslijepodnevnom času
I razmišljate o ljubavnom zanosu;
Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću,
A potom da usnite sa molitvom za voljeno u srcu
I pjesmom slavljeničkom na usnama...

NACHTS WENN ES WARM IST

Nachts wenn es warm ist
Bei den Zügen zu stehen
Die weiterfahrn
Als meine Träume nur gehn

An den Schildern zu sehn
Die Welt ist noch da
Ich kann jederzeit hin
Es ist alles noch da

Was mein inneres Auge
So lang schon bewahrt
Als Gipfel oder Ziel
Von manch einer Fahrt

Und die Menschen am Bahnsteig
Suchen ein Wort
Zwischen
“Jetzt bist du hier
Aber gleich bist du fort”

Und dem Wunsch
Diese Fahrt möge gut für dich sein
Aber ich bleibe hier
Und ich bleibe allein

Doch sie finden das Wort nicht
Sie suchen vergebens
Nach dem Wort
Nach dem Sinn
Dieses Augenblicks
Dieses Abschieds
Dieses Ortes
Dieses Lebens
Und sie winken
Denn jetzt fährt der Zug
Und der Lärm den er macht
Reißt ein Loch in die Welt
In die Stille der Nacht
Aber morgen in Rom
Oder Sonntag Athen
Ist der Himmel so hoch
Und man kann nicht verstehn

Dass in Köln oder Berlin
Oder an sonst einem Ort
Jemand stand und sich innerlich bog
Bloß weil ein Wort

Irgendein Wort zwischen
“Geh doch” und “Bleib doch” nicht fiel
Und der Zug stand so kalt
Mit der Nase zum Ziel

Raus in die Welt
Brauch ich nur einen Schritt
Und wenn ich den tu
Dann nehm ich dich mit
Diese Welt ist noch da
Keine Eile tut Not
Wir sind auch noch am Leben
Wir sind noch nicht tot

Nachts wenn es warm ist
Bei den Zügen zu stehn
Die weiterfahr'n
Als meine Träume nur gehn

Tut mir gut
Ich komm leise
Nach Hause zurück
Und du schläfst schon – du weißt
Ich komm immer zurück
Ich komm immer zurück


kad smo kod poezije, Nijemci su i dalje nenadmašni.

Mostarske kiše Pero Zubac



U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugačke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izađi eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Curila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu
Veruje li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće

A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi' znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi' znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi' znao ko to
U meni bere kajsije još nedozrele.


1965.

lokalpatriot

a sramota me priznati da do neki dan nisam čuo za ovu pjesmu...obilježavalo se 50 godina od njezine objave

a ovaj je Nevesinjac,vjerovatno je iz te loze i onaj Goran Zubac,dodikovac na čelu SIPA-e što ga FTV smjenjuje 2 godine

sramota je krasti i lagati. nije sramota ne znati nešto.
doduše, ovo si trebao znati.

Vraća mi se okus, kao poslije bolesti
Strah me kad se sjetim, kuda me to moglo odvesti
Osmijeh mi se vraća, nećeš me prepoznati
Kao na slobodi, opet učim jesti, hodati

Otkako te ne volim,
Opet noću kiše moje,
Izgubljeni zvuci, boje,
Ni sa kim ih ne dijelim.

Otkako te ne volim,
Netko mi iz vlaka maše,
Prazno mi je, ali lakše
Otkako te ne želim.

Pitao sam ljude, kol'ko će to trajati,
može li se umrijeti, hoću li se poslije kajati?
Gnjavio sam ljude, pravio sam paniku
Prejako je svjetlo, samo da se oči naviknu

Otkako te ne volim,
Opet noću kiše moje,
Izgubljeni zvuci, boje,
Ni sa kim ih ne dijelim.

Otkako te ne volim,
Netko mi iz vlaka maše,
Prazno mi je, ali lakše
Otkako te ne želim.

Otkako te ne volim.

Arsen Dedić - Otkako Te Ne Volim

Gabi, ovo me pokopalo.
Ipak, sjajan izbor...
Šešir je u ruci.

odlicno ;)

Evo jedne moje iz studentskih dana :)

NAŠI SO VA JAMO HITILI

Va Rovinjsko selo me je ljubaof popeljala
Veli kmeti so bili
Mlaoda sam bila, ma sejno san se delat znala.
Brzo za tien je vojska škopjala
Mojega muoža so va jamo hitili
Sakemu si muora se zgaojat
Zac nisi znao ki će ot teh
Partizanon, a ki fašiston shaojat.

Nijenemu se ne smieš zamerit
Zac će te nuoć brzo pojes
Va sejno jamo so živeh hitali
Fašisti i partizani.

Vojska je finila
Niemci so šli ća
Va te familije ja san samo za delat bila dobra.
Rikardetova žena je z mojien muožen va jamo finila
Pa me je pitao ku bi ja njigova ljubaof bila.
Ot štabele familiji je bi
Pa nisan puno razmišljala
Blizu je bilo
Svojo doto san lahko va buorše ponesla.

Svojega otroka san za ruoko držala
Rikardo je svojega na kolenah držao
Mojemu san rekla:
,,Ot sad ga ćaća zovi,''
A uon svojemu:
,,To će ti sat mama bit.''

Liepo smo se slaogali
Još smo dvoje dici dobili
Hvala Bogu si so živi
I si se štimaojo.
Nuki so si šesni i zgojeni
Okoli nuki se jedaon mladić sela motao
Mi se ne moremo pomirit

Sudbina će sejno svoje storit
Ne moremo nic ni reć
Ona je ot naše krvi
Ma njieni mladić je ot krvi
Ki so naši va jamo hitili.

(Josip Pino Klarić: SPOMENAR GRAČIŠĆA)

BARBA FRANE

Kako prut je tanak bi
Barba Frane Šerp smo ga zvali
Naš domaći hrvacki sin.
Met prvemi se je zbudi
Vajk je trdi Hrvat bi.

Takuof je sa svuoj viek usta
Našo besedo vajk je štima
I svagdier pravo na njuoj brani
I kat so fašisti šašini
S puškon stali nat njin.

Va Dahao so ga popeljali
Sega so tamo š njin vragali,
Ma uon se ni gambija
Vajk je trdi Hrvat usta,
A š njin i njigovi sini
I si naši ljudi ki so fašisti mrzili
Oneh ki so nan materinji zajik branili.

(Josip Pino Klarić: PUT GRAČAŠKE SUDBINE)

Evo jedne moje,na prelazu iz srednjoskolskih u studentske dane,posle jedne emocionalne krize zbog raskida sa devojkom.Naslov pesme je posvecen gradu odakle je doticna

EMONA


Otisla si da ne vidis moj poraz,
znala si sta ti je prece,
od tog trenutka jeza me hvata,
krug se ponovo krece.

Rusevine ostavljam za sobom
i znam da se prica cesto,
o coveku koji je izgubio kompas,
al jebiga...samoca me ubija na mestu.

Sistematski unistavam sebe,deo po deo
i hranim svoju crnu rupu.
Jos malo toga je ostalo da usisa

I bilo mi je zao.
Al sada vise nije.
Sad znam.
Otisla si da ne vidis moj poraz

Bgd 1996
Pravljena za potrebe punk grupe Entropija,koja je kratko blesnula,a jos brze se raspala

Na ovo bi ti kritičari zamjerili u dužini poslednjeg stiha. On bi trebao biti nakraći zbog slikovitosti.

Srce ti je slomila Slovenka.

boksnamnik@ pesma i nije pravljena za zbirku,nego kako sam naveo za potrebe punk grupe u kojoj sam bio clan.Odredjeni stihovi su isli(ponavljali se) vise puta.

Forumašš@ da,da.Bilo je kratko ali burno.Posle izvesnog vremena sam shvatio da je bilo sjajno iskustvo...za dalje