Hrvoje Hrvatinic me podsjeca na Moata Bobana, iskreno da vam kazem. I jedan i drugi su izdali centralnu vlast i drzavu.

Težak je život bio pod tom islamskom bagrom.
I danas ulete sa ublehama kako je kršćanima tada sve bilo super.

Nije bezveze nastala ona stara narodna "Muslimani gori od Turčina".

OSMANSKA PRAVDA Od 475 katoličkih crkava u BiH do 18. stoljeća Osmanlije su uništile 470

Objavljeno 13.05. - 0:19


“U vrijeme vladavine Osmanskog Carstva na području BiH vladala je pravda i nije bilo zadiranja u vjerski život ili kulturu, tradiciju i običaje nemuslimana, izjavio je jučer zamjenika premijera Republike Turske Veysi Kaynaka, na svečanosti utvorenja obnovljene Careve džamije u Foči, koje su srpske anage porušile u prošlom ratu. Careva džamija sagrađena je po nalogu sultana Bajazita II 1501. godine.

O tome kakav je bio karakter Osmanskog carstva, kako je praktično izgledala pravda za muslimane i za kršćane u vrijeme Osmanske okupacije BiH, kakav je bio odnos prema kršćenima i kršćanskim bogomoljama za Hrvatski Medijski Servis govori mr. Anto Ivić, koji se već dvadeset godina bavi istraživanjem demografije i različitih aspekata života, posebice Hrvata katolika na području današanje BiH, od srednjeg vijeka do konca Osmanske vladavine.

-Karakter Osmanskog Carstva bio je uvjetovan islamskim nasljeđem i usvajanjem s nekim preinakama tzv. Omarovog ugovora iz ranijeg razdoblja islama, prema kojima su kršćani i židovi, podanici tj. zimije, bili u povoljnijem položaju u odnosu na mnogobošce. Imali su zajamčenu ograničenu slobodu i imovinsku sigurnost u odnosu na mnogobošce, ali isto tako i ponižavajuća ograničenja. Nisu smjeli podizati vjerske objekte, nositi odjeću kao muslimani niti jahati konja, niti priječiti svojima da postanu muslimani. Morali su ustupati mjesto muslimanu prilikom susreta. Nisu se smjeli glasno moliti niti pjevati. Djeca iz mješovitih brakova morala su biti odgajana kao muslimani, a kazna za prelazak s islama na kršćanstvo bila je smrt, kaže mr Ivić za Hrvatski Medijski Servis.

Napominje kako su primjena i stupanj tolerancije u odnosu na ove principe, varirali ovisno o političkoj situaciji, ekonomskom stanju, odnosima sa susjednim zemljama i međusobnim brojčanim odnosima muslimanskog i kršćanskog stanovništva.

-Turske vlasti se nisu miješale u bračne ili obiteljske odnose zimija. U međusobnim sporovima, često su kao suci nastupali vjerske starješine ili knezovi. Stranke u sporu su se uvijek mogle prizvati na šerijatski sud.

Da je “pravosuđe” u praksi, ipak, bilo iskompromitirano, kako to obično biva kada pravdu dijeli jači, ilustriraju riječi ljetopisca fra Jake Baltića koji piše: „Kako turci izkrive noge kad side, tako krivo i sude; drugčie sude krstjanim, drugčie turcim.“

U vremenu pojačanog interesa za Osmansku povijest, napose nakon 700. obljetnice Osmanske države, turski povjesničari i istraživači nastoje prikazati prošlost Carstva na aktualan i svjež način, što smatram vrlo dobrim pristupom. Ali pri tomu ne možemo zanemariti što govore izvori iz tog vremena, ističe mr. Ivić za HMS.

Uništeno 470 katoličkih crkava

Turski vicepremijer Kaynak govoreći na svečanosti u Foči izrazio zadovoljstvo činjenicom da je i džamiju u tom mjestu, dao sagraditi jedan od sultana.

-Gradnja vjerskih objekata je svakako plemenit čin koji čovjeka usmjerava ka vječnim vrijednostima. Međutim, ona su imala i svoju konkretnu svjetovnu funkciju, napominje sugovornik HMS-a. -Pretvaranja srednjovjekovnih u novi orijentalna tip naselja s džamijama i privilegirani status kasabe nikako nisu, naglašava, spontana već su plod državnog planiranja. Islamizacija je imala i svrhu povećanja državne sigurnosti. Mnoge crkve su prenamijenjene u džamije, ili osuđene na propadanje, napominje.

Veliki broj tzv. sultanskih džamija čija je gradnja financirana iz državnog proračuna, potječe iz prve polovice 16. stoljeća.

-Ne iznenađuje da je to upravo vrijeme donošenja i provedbe rigoroznih zakona koji su bili najblaže rečeno vrlo traumatični za kršćane, i doveli ih gotovo do fizičkog istrjebljenja. Brojnost džamija, nažalost bila je obratno proporcionalna broju crkava. Dok je prije osmanske okupacije, na području koje pokriva BiH postojalo do danas poznatih 475 katoličkih crkava, do konca 17. stoljeća uništene su sve osim preostalih samo 5, tj. tri samostanske crkve i dvije kapelice, kaže mr Ivić za Hrvatski Medijski Servis.

Osmansko carstvo htijelo je prodrijeti u srce Europe

Zamjenik premijera Turske Veysi Kaynaka kazao je na svečanosti u Foči kako je “ovo bio jedan od važnijih predjela gdje je vladalo Osmansko carstvo.”

Pojašanjavajući pozadinu tih riječi turskog vicepremijera Ivić kaže kako je postojala tendencija Osmanskog Carstva da kao tada najveća država, s pravom usporediva s Rimskim Carstvom, pod svoje okrilje stavi sve muslimane, ali i težnja da pored proširenosti na tri kontinenta, posebno dospije u srce Europe.

-U tomu nije uspjela do konca 17. stoljeća, pa se nadalje odvijao inverzan proces, koji je završio stvaranjem suvremene Turske Republike. Razumljivo je da je i dalje ovaj dio Europe kako simbolično, tako i stvarno, sa svojim vjerskim i kulturnim nasljeđem važan u oživljenoj svijesti o zajedničkoj prošlosti, ističe sugovornik HMS.

Što znače Kaynakove riječi “Alija je bio i naš junak”?

“Alija Izetbegović nije bio samo vaš predsjednik, on je bio i naš junak”, rekao je zamjenik premijera Turske Veysi Kaynak u Foči.

Mr Ivić kaže kako ovu izjavu turskog vicepremijera Kaynaka ne bih vezao za konkretno ime, već za, fenomen specifičan za ovo područje.

-To je vidljivo primjerice u suvremenom pristupu i tumačenju događaja poznatog kao Banjolučki boj iz 1737. godine. Franjevački ljetopisi to ne opisuju kao pokušaj oslobođenja, već kao sukob „Turaka“ i „Nimaca“ u kojem su katolici bili kolateralna žrtva. Danas se s ponosom ističe činjenica da su se bosanski muslimani bez pomoći Carigrada obranili od jačeg neprijatelja. Dok su nemuslimani bili prikriveni simpatizeri svake druge vlasti koja ne bi bila muslimanska, ali to nisu mogli ostvariti, muslimansko stanovništvo je poistovjećivalo svoju domovinu s granicama islama. S obzirom na rečeno i na to da su se granice srednjovjekovne Bosne toliko izmijenile u odnosu na granice današnje države, oblikovane osmanskim širenjem i povlačenjem, razumljivo je suvremeno stanje koje je opisao Šaćir Filandra riječima: „S narodnosnog aspekta bosanski muslimani su umjesto da postanu Srbi ili Hrvati, izrasli u posebnu naciju — Bošnjake. Nezavisna i samostalna bosanskohercegovačka država ipak nije bez svog političkog naroda.“, pojašanjava mr Ivić.

Uništavanje vjerskih objekata ne može pridonijeti miru

Završna poruka zamjenika premijera bila je i da “Vlada Republike Turske nastoji pomoći očuvanje mira u BiH.” Upitan možemo li svi iz prošlosti izvući pouke koje doprinose razvitku trajnog i pravednog mira, Ivić za HMS kaže:

-Mir je nešto što treba njegovati od osobnog stava, do međusobnih odnosa. I ovo su svakako pozitivni primjeri kako miru pridonosi i šire okruženje. Uništavanje vjerskih objekata nikad nije i ne može pridonositi miru, kaže Ivić, napominjući kako ni vjerski objekti ne trebaju biti mjesta političke manipulacije.

-Živimo na prostoru na kojem su zbog različitih utjecaja nastajale i određene razlike, ali ne govori se dovoljno o sinkretizmu, prožimanju i pozitivnim utjecajima koji su obogatili sve narode koji ovdje žive. Mir se mora zasnivati i na pravdi koju ne dijeli jači, nego uvažava pravo slabijega. Razmišljanje bih završio riječima turskog povjesničara Ilbera Ortaylija: „Prošlosti se trebamo prisjećati promišljajući je“, zaključuje sugovornik HMS-a.

Мало је података о неумитном турском приближавању српским женама у току пет вјекова. Оно што се зна и, још више, оно што се може назријети, уистину је туробно

Пише: Љубиша Морачанин

Позната је легенда из Дробњака и Пиве према којој је, после црногорске побуне и убиства Смаил-аге Ченгића (5. октобра 1840), турска казнена експедиција силовала све живо женско. Црногорци одлучише да се убије свако дијете рођено девет мјесеци после најезде.

Повинујући се одлуци, мајке су саме доносиле и давале их у руке саплеменици која их је вазаних очију давила омчом, уз ријечи: „Нека се затре сјеме од погани и некрста.“

Ни назријети не можемо какве су се драме одигравале у кругу породичних огњишта; какву је све срџбу, јад и јед покопао заборав без писаних свједочанстава и без обухватнијих предања.

Ако је о суровости турског окупатора остало колико-толико свједочанстава у усменој предаји и записима, о сексуалној злоупотреби жена, са малим изузецима, влада мук. Као да се помањкање аутентичних свједочанстава допуњује својеврсном аутоцензуром. Према написаним правилима, ова тема спада у табу теме.

Јован Цвијић вели да „у неким крајевима конкубинат између хришћанских жена и Турака није био много зазоран“. Нема свједочења, нема писаних трагова, а пјесма „Бановић Страхиња“ могла би бити сублимисан израз тог искуства, тих мучних збивања на пепелу разореног дома, тог слома породичне интиме и провале историје у субјективне животе.

Драма која се догађала у интими породичних огњишта много је сложенија и много далекосежнијих последица но што је прост чин насиља који дође и прође.

Турци су сматрали, према ријечима Светозара Марковића, српски народ као своје имање. „Муж није господар од своје жене, ни отац од кћери, ни брат од сестре“, жале се кнезови у писму Порти 1804. године.

Је ли могуће да је у бесцијење људског живота у коме су људске главе служиле као грађевински материјал у најперверзнијој грађевини свијета (Ћеле кула) отупјело осјећање стида, понижења и повријеђености у чину насилничке такозване обљубе. Не би се рекло.

Године 1787. породицу Филипа Вишњића, Вилиће, задесила је типична оновремена несрећа. Турци су у кући Вилића силовали лијепу Вишњу, члана породице. Имућни и угледни Вилићи нијесу одћутали срамоту као остала анонимна раја. Једног Турчина су посјекли, другог објесили. Турци потом побише многе Вилиће, а преживјели узеше презиме по Вишњи.

Турски хроничар из 15. вијека каже: „Кад се борба завршавала исламском побједом, прије но што би почело робљење и пљачкање, многи су невјерник и невјерница, младић и дјевојка, и дјеца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.“

После пораза Првог устанка, око 50 жена спазивши извидницу турског аскера, нашло је својевољно изабрану смрт у таласима Саве. Очивици кажу да су се држале за руке и пјевале.

Херојска смрт зарад неокаљаног образа, о чему говори турски хроничар из 15. вијека, има и супротне примјере, понашање висиког ступња деморализације и очаја у коме је бујање помињаног садомазохистичког спрега сасвим могућно. То су оне свирепе игре водања коња и опанака. Док се Турчин забавља са женским укућанима, домаћин „вода коње“, често бос и по мраку или пак „вода опанке“. Како је таква глава породице, потом, изгледала у очима укућана, а како су укућани после провода“ са Турчином изгледаки у очима домаћиновим? Које је трауме и поремећаје, каква неуравнотежења психе изазивала ова свакодневица посувраћеног живота.

Лазар Арсенијевић Баталака, у својој „Историји српског устанка“, каже да се у свакодневним оргијама нарочито истицао Сали-ага назван Руднички бик. Сали-ага био је брат Кучук Алије, а волио је бизарне еротске игре као да је био на курсу код Макиза де Сада.

У Карађорђевој поруци Васи Чарапићу 1803. године, каже се између осталог: „Брате Васо, за наше младости и нашег јунаштва да скинемо тај злум да нашим женама не вире ноге испод турских ћуркова…“

Понижаване од Турака, жене по свему судећи нијесу имале претјерану цијену ни у самом нашем народу. Вук Караџић наводи како је Ђаја-паша бацио у ланце сина војводе Ђукића из Жупе. Мајка младићева одвела је Турчину своју кћер и рекла му је да је узме и води, само да јој пусти сина. Турчин је прихватио кћер, за коју Сима Милутиновић каже да је „њежнија и пољепша била“, а пустио је младог Ђукића што да не.

Вук износи и овај податак: „Када је Ружић-паша у Сјеници дозвао Туркиње које је Милош био заробио да му кажу како је у Србији, они рекоше: У рз наш нико није дирнуо, него су нас као браћа чували и поштено испратили; а ви шта радите од њихова робља! Не само што силујете жене и дјевојке, него и малу дјецу, и старе бабе, које једва иду.“

О ЦРТЕЖИМА

Готфрид Зибен (1856.- 1918.) био је један од најцјењенијих бечких мајстора еротског цртежа. Из њихове радионице 1909. година издата је застрашујућа и шокантна књига под називом “Balkangreuel” (Ужаси Балкана), која је заправо портфолио од дванаест великих литографија са експлицитним приказима секса и то не било каквог, него бруталног турског силовања хришћанских дјевица по Балкану.

Nek ste im jebali mater!
I onda neke ****** kazu kako je AU okupator ko i turci LOL

AU je jedino pogrijesilo sto nijee rastavila bosnu na pocetku a sve ostalo je bilo osloboditeljsko!
De malo o krscanskom ustanku i masakriranju turaka :)