Поподне Турци нападну опет. Овог пута напад је водио Кулин-капетан.
Лука Лазаревић тада одлучује да тог турског делију изазове на добој иако није знао о коме се ради.
Ипак, Лука се послужио и лукавством: у близини места окршаја поставио је сакривена два стрелца
који ће ако би било потребе да му помогну.
Оба изазивача су јахали један ка другом лагано и самоуверено.
Лука напада сабљом али ова од ударца о Кулинову сабљу на два дела пуца а Лука бива рањен.
Затим Лука хтеде да потегне и другу али се овој упетљао гајтан о корице па Лука сабљу није могао да извади.
Срећом по Луку тада одјекнуше два пуцња а један погоди Кулин-капетана. "Њега је Лука на превару убио;
позвао га на мегдан, а, међутим, заседу наредио, те таман кад је Кулин на хату с голом сабљом Луки на мегдан,
а заседа, прикривена, из пушака опали и Кулина убије и обезглави две-три хиљаде војске турске, која је тек за
њим и уз њега пристала" (Лазар Арсенијевић Баталака).
Сулејман-паша је одустао од даљег напада и покушаја пробоја ка Београду, наређује повлачење.
За Луку су многи мислили да је мртав али се овај негде предвече појавио из шуме.
Тако су Срби победили на Мишару а српски губици су били само 3-4 мртва
( по једном извору 50-60 а турски 300 и Кулин-капетан) војника а турски губици
су процењивани на између 1000 и 2000 војника.

Boj na Čegru
Na spomeniku čegarskim junacima upisan je datum 19. maj, ali po današnjem kalendaru promenjenom 1919. godine to jeste prvi jun 1809. godine. Turska kreće svim silama od Niške Banje prema Nišu i to mestimično paradno u četiri reda. Belci, riđi, đogani, vranci. Ovakva formacija postavljena je da bi nas zatrašila. Kako bi se povukli, jer iako su Turci znali da su sada mnogobrojniji, znali su da će ih Srbi hrabro dočekati. A njima je bio tada potreban svaki vojnik za dalje ratovanje sa Rusijom. Od Tvrđave prema Viniku kreće pešadija. Uglavnom legionari u prvim borbenim redovima, jer se mrtvim legionarima na plaća i ne kopa im se grob. Za njima kreće 2000 turskih konjanika. Na severnim padinama brda Vinik dovukoše i postaviše artiljerij, topove. Ovo ne slučajno jer je vrh brda i dan-danas spojen sa niškom Tvrđavom podzemnim tunelom građenim još u periodu Rimskog carstva. Nevidljivo za naše građane i popove od kojih smo imali kakva takva obaveštenja. Turci dakle podzemnim putem na Vinik dovlače preko 4000 svežih i odmornih vojnika.
Tako na jedan i po kilometar severozapadno od Čegra formiraju svoje levo krilo. Ono je trebalo eventualno da preseče put Iliji Barjaktareviću i sa leve strane opkoli Sinđelićevo utvrđenje.
Stevan Sinđelić na Čegru sa 3000 Resavaca i nešto preko 1000 dobrovoljaca već danima sa nestrpljenjem čeka odlučujuću bitku. Noć uoči glavne bitke od popa Makarija, drugog niškog episkopa, saznajemo za napad većih razmera. Glasnik bi upućen na Ravanište Miloju Petroviću, glavnom komandantu. Ovaj ga, ne verujući mu, izmlati i otera. Premlaćeni glasnik se jedva dovuče do Sinđelića koji ga dobro sasluša i naravno sve mu poverova. Ne sluteći u kakvoj će se situaciji naći, Sinđelić se sa Resavcima sprema za ljuti boj. Od glasnika ne saznaše za broj i silu Tursku, jer to nije znao ni episkop Makarije drugi, koji ga posla. Ipak, saznavši donekle odakle će Turci napasti, donosi odluku da u ranim jutarnjim satima da se za odbranu na zgodnim mestima na desnoj obali Nišave rasporedi preko 1000 dobrovoljaca. Oni su dosta dugo odolevali naletima turske konjice. Kasnije će početi odstupanje prema Čegru. Bolnica poče primati prve ranjenike. Šta se dešava sa jednim delom turskog desnog krila ? Veća prethodnica, da bi pokazao svoju hrabrost jedan od turskih oficira uz dozvolu krenu svojom konjicom prema Čegru. Sa oko 350 konjanika u ranim jutarnjim satima naiđoše na prazne i puste šnačeve Veljka i Dobrnjca. Stigavši na svega dva kilometra jugoistočno od Čegra, odlučiše da se odmore u livadama i tu čekaju veće turske jedinice. Od pokretnih straža (patrola) Sinđelić sazna gde su Turci i koliko ih ima. Izdaje naredbu, pa oko 500 konjanika krenuše sa Čegra kojima se pridruži i jedna četa naše konjice sa Nišave. Nastade velika borba gde potpuno iznenađeni Turci izginuše, a od naših 21 konjanik ode u slavu. Ova pobeda donese radost i ohrabrenje. Saznavši za veći napad na Nišavi, Sinđelić naredi da se pešaci povlače ka Čegru pa da konjicapreseče turske izviđačke desetine. Iako mnogobrojni, Turci na desnom krilu i u konjici usporiše kretanje prema Nišu i čekaše nove komande. Miloje se obradova jutarnjom pobedom, ali ne razmišlja o promeni plana. Svrljižani behu uporni da dođu do Sinđelića, ali im Miloje zapreti, pa ovi ostadoše da mu čuvaju leđa. Saznavši za poraz turskih konjanika Huršid paša shvati grešku mladog turskog oficira. Pada mu na pamet izgled Čegra gledanog sa Vinika, a to je lik džinovskog stopala. Izdaje naredbu da u širokom frontu stopu po stopu krenu prema Čegru. Zato se i brdo zove Čegar. Ilija Barjaktarević, naše desno krilo, popravlja utvrđenje i čeka Turke. Od njega Sinđelić i ne tražiše pomoć jer je imao dobar položaj i samo oko 3000 vojnika. Kad se paša uveri da nema Karađorđa ni Rusa, naredi prvi artiljerijski napad. Iako među tobdžijama beše i engleskih plaćenika, napad beše vrlo neuspešan. Paša zbog toga odseče glavu komandanta turske artiljerije i naredi da se topovi dovuku svega na 300 do 400 metara severozapadno od Čegra, kod mesta Vrbnice. Odavde su turski topovi bili vrlo uspešni.
Rezultat napada je bio veliki broj mrtvih i ranjenih, razrušeni grudobrani i kanali, u utvrđenju (kaskadi) beše dosta oštećenja. Sokoleći svoje junake, Sinđelić preduzima sve da bi spremno sačekao novi napad Turaka. Dobro ukopana barutana izdrža i ost neoštećena. Naravno, paša posle uspešnog artiljerijskog napada kreće. Jugoistočno od Vinika preko Stružišta i Mastne idu prvo legionari u pomoć stiže i preko 2000 turskih konjanika.
Ovo su bili trenuci kada ni Sinđelić na ostale vojvode nisu znali za dolazak velikog broja novih turskih jedinica. U međuvremenu, dok od atriljerijskog napada nismo prebrojali mrtve, niti sve ranjenike spustili do vojne bolnice, sa jugoistoka nastupa novi nalet Turaka. Zbog velike strmine na istočnom delu Čegra i zbog činjenice da su mu Srbi iza leđa, Sinđelić nije očekivao napad. Zbog toga je naš istočni zid bio običan plot od vrljika koji samo pokazivaše dokle je vojska. Turski nalet kumburama lako uništi slabu zaštitu. Masa Turaka upada u jugoistočni deo čegarskog utvrđenja. Nastaje borba prsa u prsa i prava klanica. Ali ovaj napad Turaka ne bi sinhronizovan sa centrom turske vojske gde se naša konjica još uvek divovski borila. Neustrašivi Sinđelić se ne zbunjuje u takvoj situaciji. Prebacuje više vojnika prema mestu napada. Kroz zapadnu jurišnu kapiju izvodi preko 300 Resavaca. Sada jedni iz utvrđenja, drugi spolja, kao u mišolovci dosta brzo unište preko 500 Turaka. Bez obzira na veliki broj stradalih Srba da tada, zbog ovakve pobede, a ne znajući šta ih brzo čeka, kod preživelih srpskih boraca dođe do radosti i veselja. Ali ne raduje se Stevan Sinđelić. A kako bi se radovao kad vidi i saznaje da je mlavski vojvoda, Paulj Matejić, na Ižištu na pola puta i da će mu novi deo desnog krila turske vojske preseći put. Znači da je njegova pomoć krajnje neizvesna.
U centru vidi poraz naše konjice i prestrojavanje novih turskih jedinica od blizu 20.000 Turaka. Kadvidi da levo krilo turske vojske bukvalno iz zemlje izvire i zatvara obruč, oh shvata da je izdan i da sa ovako velikom silom koliko nas je preostalo više nemamo baš nikakvih šansi. I dok se dušmanska sila roji i približava utvrđenju, i dok se još uvek moglo brzim povlačenjem možda spasiti sa preživelim borcima, on to ne čini. Zašto ? Razloga je bilo više : u Prvom srpskom ustanku nigde se ni jedan srpski vojvoda nije povukao sa bojišta. Pred vojvodama Sinđelić se zaklanjao da će prvi ući u Niš, veliki broj ranjenika i htede nam ostaviti u amanet kako se bori za otadžbinu. Naređuje hitnu evakuaciju bolnice i ranjene prema Repištu, odakle već u podne pobeže zbirština. Mlade dobrovoljce iz okolnih sela i Zaplanja bukvalno najuri iz utvrđenja i posla kućama. Okuplja svoju vojsku oko sebe i da ne bi uzalud ginuli zbog političara i izdajstva on ih oslobađa zakletve date u Grbovcu - Svi za jednog, jedan za sve - ali ni jedan jedini srpski borac ne htede da ostavi ranjene drugove ni svog hrabrog vojvodu Sinđelića. Od besa što će mu svi borci izginuti pa i on sam pade mu na pamet šta valja činiti. Svom seizu (to je njegov konjovodac) naređuje da izvrši pripremu barutane za eksploziju i da se odmah evakuiše put Grabovca. Pred delom preživele vojske on petorici vojnika među kojima beše i njegov brat, a da bi ih duhovno i moralno oslobodio, naređuje da ostanu živi kako bi preneli Karađorđu, Sovjetu i pokoljenjima šta se toga za Srbe bolnog dana desilo.
Turci se približavaju utvrđenju, ali dok onaj rov pre njega na napuniše svojim leševima, dotle ne mogaše u njega. Tek pošto su mogli preko svojih mrtvih, uglavnom legionara, talas od preko 2000 Turaka zapljuskuje čegarsko utvrđenje.
Ponovo nastaje prava klanica i borba prsa u prsa, za srpske borce prava drama u kojoj svaki Srbin postaje Sinđelić za sebe. Za Stevana Sinđelića rekoše da je bio neustrašiv, pravi div. Stizao je da onemoćale ohrabri čak i ranjeniku pomogne a da lično ubije, zakolje, zadavi ko zna koliko Turaka. Ali novi oblak od preko 2000 Turaka zapljuskuje naše utvrđenje. Petnaest Turčina na jednog vojnika u tim trenucima srpski borci više nisu mogli da koriste na pušku, ni kuburu, ni mač, ni nož, ni šake. Jedino oružje srbima ostaše zubi.
U takvoj situaciji da ne bi pao živ u ruke Turcima, Sinđelić sa kapetanom Slavujevićem jedva se probi da barutane. U tom času pa ko zna koji put glasno viknu : "Braćo ! Spašavaj se ko hoće i ko može". Turska se rulja noseći kolac i derući se : "Živog, živog !" približi sve više. Pred sam zalazak sunca Stevan namami što više Turaka oko sebe. A kako naši pesnici rekoše, pogleda na lepi Niš i plavo nebo. Badi kuburu i puca u barutanu. Sinđelić podiže sebe, svoju i tursku vojsku, sve u vazduh. Od siline eksplozije osta mnogo poginulih i ranjenih, od kojih dopiraše lelek i jauk. Eksplozija označi i kraj neravnopravne borbe. Preživeli Srbi sa Čegra i tek pristigli mlavski vojnici dadoše se u povlačenje prema Ravaništu. Gledajući odavde krvoproliće, Miloje se poče brzo i neorganizovano povlačiti prema Sokobanji. Na prostorima vrha Čegra, oko današnjeg spomenika, ostade preko 4000 srpskih duša. Pribravši se od eksplozije baruta, nekoliko Turaka među raskomadanim telima Srba i Turaka nađoše telo velikog srpskog vojvode Stevana Sinđelića. Odsekoše mu glavu i nataknuše na kolac. Zatim je pobednički paši u Tvrđavu odnesoše. Iste večeri više hiljada Turaka krenu za Srbima. Sustizavši ranjene i onemoćale Srbe od Dabila do Visa i od vrha Konjštip do Dreškine česme sve ih poubijaše. Možda zato na tim mestima natopljenim srpskom krvlju i dan-danas, valjda i za navek, (kao na Gazimestanu) polja crvenog (krvavog) božura koji svojom lepotom i ponosom podsećaju na čegarski bol. Sutradan paša naredi da se potera nastavi, ali samo do Deligrada. Saznavši za čegarsku tragediju Karađorđe odmah krenu ka Deligradu da se spasi što se spasti može. Poče organizovati odbranu. Međutim, Turci saznaše da su Rusi konačno prešli Dunav i iskrcali se u Bugarskoj. Zato odustaju od daljeg napredovanja. Pa tako Beogradski pašaluk još osta srpski.
Turske potere su susretale srpske seljake sa praznim zaprežnim kolima, ali ih po naređenju paše nisu dirali. Dolazili su da pokupe svoje izginule sinove, ali za dosta zlata koje je paša mnogo voleo. Saznavši da je u dosadašnjim borbama oko Niša i Čegra poginulo mnogo više Turaka negoli Srba, paša se razljuti. Seti se Turske istorije iz 1402. godine. Poče gradnja Ćele-kule.

Ispod planine Kozare, u selu Knešpolje blizu manastira Moštanica, u današnjoj Republici Srpskoj, rođen je Lepoje. Otac mu se zvao Gavrilo, a majka Smilja ili, prema nekim spisima, Božana, dok prezime ove porodice nije sačuvano. Mladić je bio vaspitavan u pravoslavnom duhu, pa je rano napustio kuću i otišao u manastir Moštanicu. Duhovnik mu je bio Genadije, odnosno Đenadije, kako ga je narod zvao, sveštenik koji se sa sinom Stojanom povukao u manastir kad je ostao udovac. Lepoje se tu zamonašio i uzeo ime Avakum, a u manastir je za njim došla i majka Smilja.

Ustanci

Kao odjek Karađorđevog ustanka, i Srbi su Bosanskoj Krajini 1809. godine pod vođstvom Jovana Jančića Sarajlije digli bunu koju su Turci posle mesec dana ugušili u krvi. Pred njihovim terorom, mnogi Srbi spas su potražili preko Drine, a među njima su bili i Avakum sa majkom, i Đenadije, jedan od viđenijih ustanika, koji je bežao sa sinom Stojanom. Primio ih je 1811. godine i sklonio iguman Pajsije u manastiru u Trnavi kod Čačka.

Tri godine kasnije u Srbiji je izbila Hadži Prodanova buna. Smatrajući da se nisu stekli uslovi za opšti ustanak protiv Turaka, Miloš Obrenović je pomogao Turcima da je uguše, uz uslov da ovi pomiluju sve ustanike, ali su pohvatali oko trista viđenijih Srba i pogubili ih odsecanjem glave ili nabijanjem na kolac. Među uhvaćenima su bili i iguman Pajsije, iguman Đenadije, njegov sin Stojan i đakon Avakum. Oni su u okovima sprovedeni u Beograd i zatočeni u Kuli Nebojši, ispod Kalemegdana, a 30. decembra 1814. izvedeni su na gubilište. Ispred Stambol kapije, koja se nalazila tamo gde je danas prelaz između spomenika knezu Mihailu i zgrade Narodnog pozorišta, među prvima je, s većim brojem drugih Srba, nabijen na kolac iguman Pajsije, za primer ostalim stanovnicima tadašnjeg Beogradskog pašaluka. Posle toga je došao red na igumana Genadija i njegovog sina Stojana, kao i na đakona Avakuma.

Turci su im ponudili da pređu u islam i tako sačuvaju život, što su Đenadije i Stojan uradili, postavši tako Mula i Redžep Salija. Sledeće godine, oni su uspeli da pobegnu iz Beograda i od mitropolita u Sremskim Karlovcima dobiju oprost i vrate se u pravoslavlje, ali su, kaže predanje, tri godine kasnije obojica umrla...

Avakum nije prihvatio ponudu Turaka iako ga je majka preklinjala da se spase. Noseći veliki zašiljen kolac od Tvrđave ka Stambol kapiji, pevao je: „Srb je Hristov, raduje se smrti... čin‘te Turci što je vama drago...“

Iznenađeni dželati

Na dželate su njegova hrabrost i odanost veri učinili veoma jak utisak, pa ga je jedan od njih usmrtio udarcem nožem u srce, govoreći da nije pravo da takav junak umire na kocu mučeći se...

Kult đakona Avakuma je novijeg datuma. Srpska pravoslavna crkva uvrstila ga je u svetitelje 1962. godine. Po želji tadašnjeg patrijarha Germana, tri godine kasnije za beogradsku crkvu Ružicu, kraj koje je Avakum prošao noseći kolac, izrađena je ikona ovog svetitelja sa žitijem.Slavi se 30. decembra.
Kraj ove crkve je Avakum prošao noseći kolac... Ružica
KRAJ OVE CRKVE JE AVAKUM PROŠAO NOSEĆI KOLAC... RUŽICA
UMIRU LI I TURCI?

Na samom stratištu, Turci su još jednom pokušali da đakona Avakuma ubede da prelaskom u islam spase mladi život. Ovo je jedan opis tog događaja: „Avakum ih upita: ‚Umiru li Turci? ‚ ‚Umiru‘, odgovoriše. ‚Onda je svejedno, a pre, a posle; što pre umrem, omanje mi greha‘, odgovori im on.

Seljak leže kako mu je naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan [dželat] je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako da mu je vrh došao seljaku među noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pored ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac ući u telo. […] Čim je to svršio, [Merdžan] skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a zatim dvojicu Cigana, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno. Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. […] Posle svakog drugog udarca odlazio je [Merdžan] do ispruženog tela, nadnosio se nad njega, ispitivao da li kolac ide dobrim pravcem, i kad bi se uverio da nije povredio nijedan od najvažnijih živih delova iznutrice, vraćao se i nastavljao svoj posao. […]
U jednom trenutku kucanje prestade. Merdžan je video kako se pri vrhu desne plećke mišići zatežu i koža odiže. On priđe brzo i proseče to ispupčeno mesto unakrst. Bleda krv poteče najpre oskudno pa sve jače. Još dva-tri udarca, laka i oprezna, i na prosečenom mestu stade da izbija gvožđem pokovani šiljak koca. Udario je još nekoliko puta, dok vrh nije došao do u visinu desnog uha. Čovek je bio nabijen na kolac kao jagnje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća. Tada Merdžan odbaci malj i priđe. Razgledao je nepomično telo, zaobilazeći krv koja je curila sa mesta gde je kolac ušao i izišao, i hvatala se u malim mlakama na daskama. Dvojica Cigana okrenuše ukrućeno telo na leđa i stadoše da mu vezuju noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdžan je gledao da li je čovek živ i pažljivo posmatrao to lice koje je došlo odjednom podadulo, šire i veće. […] Pojedinim od ličnih mišića čovek nije više mogao da vlada; stoga je lice izgledalo kao maska. Ali srce je bȉlo muklo i pluća radila kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadoše da ga dižu kao brava na ražnju. Merdžan je vikao na njih da paze, da ne drmaju telom; i sam je pomagao. Uglaviše donji, debeli deo koca među one dve grede i ukovaše sve velikim ekserima

Politička akcija za skidanje zara i feredže nije bila u cjelini uspješna. Iz izvještaja područnih organa AFŽ-a se vidi da su mlađe žene mahom bile za skidanje zara i feredže, a brojne su se tužile da ih muževi ometaju. “Neke predlažu da se kaže da je otkrivanje ‘pod moranje’ kako ih muževi ne bi smjeli onda sprečavati”. Suočeni sa djelimičnim uspjehom akcije, organi socijalističke vlasti su se opredijelili za zakonske mjere.

Zakon o zabrani nošenja zara i feredže donijet je 27. septembra 1950. Ovim zakonom je zabranjeno nošenje, prisiljavanje ili nagovaranje žene da nosi zar ili feredžu ili na drugi način pokriva lice. Prema tome, bila je zabranjena nošnja ogrtača tipa zara ili feredže i pokrivanje lica. Marame nisu zabranjene te se na nekim slikama žena koje su skinule zar vidi da su zadržale maramu na glavi.

Razlog zabrane je namjera “da se otkloni vjekovna oznaka potčinjenosti i kulturne zaostalosti žene muslimanke, da se olakša ženi muslimanki puno korištenje prava izvojevanih u Narodnooslobodilačnoj borbi i socijalističkoj izgradnji zemlje i da joj se obezbijedi puna ravnopravnost i šire učešće u društvenom, kulturnom i privrednom životu zemlje”.

Za samo nošenje zara i feredže predviđena je kazna do tri mjeseca zatvora ili novčana do 20.000 dinara, kao i za svako zahtijevanje da se ta odjeća nosi. Za prisiljavanje žene da nosi tu odjeću ili za vršenje propagande u tom smislu predviđena je kazna lišenja slobode sa prinudnim radom do dvije godine ili novčana do 50.000 dinara. Propisano je da zakon stupa na snagu 30 dana po objavljivanju.

Noveme , nemoj da stavljaš ovde lažne priče kad svi znamo da je u Bosni ponosnoj u to doba bila velika tolerancija i svi su bili ponosni Bošnjaci bez obzira na veru.
Ženili se međusobno,pili meku rakiju zajedno,družili se na sijelima i teferićima,...ali dođoše zlikovački propagatori iz Srbije i Hrvatske i pokvariše idilu.

Noveme , nemoj da stavljaš ovde lažne priče kad svi znamo da je u Bosni ponosnoj u to doba bila velika tolerancija i svi su bili ponosni Bošnjaci bez obzira na veru.
Ženili se međusobno,pili meku rakiju zajedno,družili se na sijelima i teferićima,...ali dođoše zlikovački propagatori iz Srbije i Hrvatske i pokvariše idilu.

Nekom je bilo lijepo nekom nije.