nek potaknu sniženje cijena organske hrane.

Svedočenje bivšeg radnika Industrije mesa "Matijević" o opasnom zločinu masovnog trovanja građana, koju sprovodi ova kompanija

Puna kesa trulog mesa

Istina o masovnoj prodaji pokvarenog mesa u Srbiji, koju je tokom ovog serijala iznosio naš istraživač uz pomoć najrelevantnijih izvora, dobila je novu dimenziju. Naime, po prvi put se neko od bivših radnika jedne mesne industrije (u ovom slučaju, reč je o Industriji mesa "Matijević"), ohrabrio da ispriča kako tajkunska kompanija vrši pakovanje, distribuciju i masovnu prodaju ubuđalog mesa, kome je istekao rok. Slične metoda koriste i Neoplanta, Zlatiborac, Karneks i drugi. Kriminalizovana vlada i njena nadležna ministarstva, ništa ne smeju da urade kako bi prekinuli ovaj lanac smrti. U Industriji mesa "Matijević", bez najave ne sme da uđe nijedna inspekcija. Dok gazda Pera ne odobri!

Piše: Vuk Stanić

Bivši radnik Industrije mesa Matijević, Mihajlo Čepi u razgovoru sa novinarom Tabloida, otkriva da se pokvareno meso kome je istekao rok iz Matijevićeve maloprodaje, ponovo šalje u Novi Sad gde se koristi za izradu viršli, kobasica i drugih mesnih prerađevina. Čepi priča o svim do sada neotkrivenim detaljima Matijevićevog proizvodnog procesa, o kancerogenim elementima koji su Zakonom zabranjeni, ali se u toj mesnoj industriji ipak stavljalju u hranu. U razgovoru za Magazin Tabloid, Mihajlo Čepi svedoči da se kod ovog srpskog tajkuna radi pod sloganom "Kod Matijevića ništa ne bacamo!" i napominje da je radio i sa mesom uginulih životinja, a na pitanje kakav je miris tog mesa kratko kaže: "Smrad je neverovatan!"

Naš sagovornik dalje otrkiva pravu laboratoriju smrti i način na koji ona funkcioniše...

- Šta znači tačno slogan "Kod Matijevića se ništa ne baca"? Šta se sve stavlja u švargle, bubrežnjače, viršle, kobasice?

Pokvarena roba se vrati, obradi se i pošalje ponovo u prodaju, šta se ne proda ponovo se vrati i tako nekoliko puta! To je ukratko značenje slogana: "Kod Matijevića se ništa ne baca". U pitanju su sve stvari koje se vraćaju iz prodaje kojima je istekao rok, koje su ubuđale i pokvarene, to sve ide nazad u proizvodnju. Najviše ide u viršle i u crvene kobasice, odnosno u roštilj kobasice, slaninske kobasice, lovačke kobasica, sve one koje su crvene i koje treba da se peku. Ta pokvarena i ubuđala i smrdljiva roba se oprobanom procedurom obradi tako da se smrad više ne oseti. I to se radi tako i po nekoliko puta.

- Koliko se mesa kome je istekao rok meša sa mesom kome nije istekao rok?

Od 500 kilograma mase, za viršle i kobasice 50 kilograma je pokvareno meso u koje idu biber, paprika i beli luk da se ne bio osetio smrad.

- Da li se dodaju i nitritne soli?

Da, nitritne soli se dodaju kada se injektuje meso, posebno se dodaju u prasetinu koja je pokvarena i koja je izgubila boju svežeg mesa. Osim toga dodaju se u sve dimljene stvari, jer one daju finu crvenu boju tim mesnim proizvodima. Osim nitritnih soli u meso se dodaje i takozvani karmin. Karmin je aditiv-veštačka boja zabranjen u Evropskoj uniji. Zabranjen je i kod nas. Dodaje za takođe za bojenje mesa. Dodaju ga u velikim količinama, a on je znaju to svi koji rade sa mesom kancerogen. Posebno ga mnogo dodaju u dimljenu slaninu, u butkice, kolenice. Svi ti proizvodi se injektuju. Slanina se ranije injektovala čak 30 do 40 odsto.

- Kada dođe inspekcija kod Matijevića, da li im pokažete taj karmin?

Ne! Kada dolazi inspekcija karmin se sklanja. Sklanja se i smrdljivo meso iz povrata. Inspekcija kod Matijevića mora da se najavi. Ne mogu da dođu nenajavljeni. Ne oni nikako ne mogu da uđu u Matijević nenajavljeni, pošto ih portiri u tom slučaju izbacuju sve. To se već i dešavalo. Nedelju, ili dve moraju se ranije najaviti. Ko se nije najavio ne može ni ući.

- Ko se nije najavio od veterinarskih inspektora Ministarstva poljoprivrede ne može da uđe?

Ne može, ne može. Moraju se najaviti.

- Da li ste vi bili svedok da su nekog veterinarskog inspektora vratili?

Jesam. Izbacili su ga napolje. Ušao je kolima u firmu kada je bila otvorena kapija. Izbacili su ga napolje i isterali su mu kola. Rekli su mu tada pred svima da ne može da ulazi unutra dok se ne najavi. "Samo najavljen možeš da dođeš", rekli su mu.

- Kako mislite oni su mu isterali kola? Jel to znači da su njega izbacili, a da je automobil ostao unutra i da je morao da im da ključeve da ga izvezu napolje?

Da, da...To je jedan od primera, ali ono što je bitno je da kada dolazi inspekcija sve se sklanja.

- Šta je najbitnije kada sve sklanjate, da prvo sklonite?

Karmin, povrat i sve drugo što nije dozvoljeno da se koristi.

- Objasnite šta tačno znači povrat?

Povrat je svo meso viršle, kobasice, sve ono što se vratilo iz prodavnica jer više ne može da se koristi. Istekao mu je rok, ili je pred istekom roka.

- Da li to smrdi?

Neverovatno smrdi. Ono što se baš jako oseti to peru u kiselini.

- Objasnite kakva je to kiselina?

To je sirćetna kiselina, 98 odsto, to ubija sve klice mikro organizme, bacile, sve.

- U tu kiselinu se ubacuje meso koje posle jedemo?

U nju se ubacuje sve.

- Ko organizuje postupak mešanja pokvarenog i svežeg mesa?

To rade tehnolozi. Svi tehnolozi su upoznati sa procedurom i oni o njoj ćute kako ne bi izgubili posao. To otprilike izgleda ovako, stignu pokvarene butke, vrat, leđa, sve to jako smrdi i sve se to prebacuje u grandove (grandovi-velike posude za držanje mesa). Meri se, mere ga tehnolozi, oni shodno težini dodaju so i beli luk. U zavisnosti od toga koliko se meso "oseti" (smrdi) tehnolozi dodaju belog luka dok to ne prestane. Onda to sve zajedno iz grandova ide u kuter. (Kuter je velika mašina za mlevenje mesa, može se koristiti za mešanje mesa sa aditivima i sojom). Obično dva granda mogu da stanu u jedan kuter. Na kuteru postoji merni prostor na vrhu u koji se stavlja meso i ono što se sa njim meša). Meso se obradi, isitni se i pomeša sa solju i belim lukom. Iz kutera to "meso" opet ide u grandove, ne razmerava se već se "odokativno" stavlja u kasete u koje staje 10-12 kilograma mesa. Nekada kada ima puno toga pa se gajbe pune do vrha, sve se to onda zamrzava na minus osamnaest stepeni. Onda se po potrebi vadi iz minusa i koristi se za mešanje.

- To dakle znači da u svakoj Matijevićevoj viršli imamo meso kome je istekao rok?

Ranije je to bilo u svakoj viršli, i to je bila zasluga direktorke proizvodnje Marije Mrkšić, danas kada je od Petra (Matijevića) biznis preuzeo sin Bojan Matijević, stvar je malo bolja. Bojan je tražio da se u prodavnice ne šalje više robe od onoga koliko su poručile poslovođe. Mrkšićeva i Snežana su meso besomučno gurale u prodavnice. Na primer prodavnica trebuje 200 kilograma mesa, a one pošalju 400 kilograma. Prodavnice to ne prodaju i onda posle par dana, meso se vrati. Vrati se u tolikim količinama da ne stižemo da ga odmah preradimo i pomešamo sa svežim mesom, zbog čega ono još nekoliko dana tako buđavo stoji u Matijeviću. Posle prvog maja, povrat robe je toliki da se svi radnici iz Matijevića, prebacuju da rade sa vraćenom robom. Svi idu tamo na čišćenje viršli i kobasica, to je nešto neverovatno. Zdrav čovek to ne bi radio.

- Kakvo je meso koje se uvozi, ono koje stiže kamionima u Industriju mesa Matijević?

To je ono meso koje je u EU pred istekom roka. Na dan dva pre isteka roka uvozimo to meso. Mislim ne mi. Nego gospoda iz mesne industrije. Tu treba istaći i da je Petar Matijević tek na četvrtom mestu, po ukupnom uvozu. Mnogo više Matijević kolje svežeg domaćeg mesa nego što uvozi. Znam da više od mog bivšeg gazde uvoze Neoplanta, Zlatiborac i Karneks. Uglavnom to sve stiže đuture, da li je plećka ili vrat svejedno, samo ga strpaju u kamion. Znam da se šleper plaća dvadesetak hiljada evra, a kako šleper prevozi dvadeset tona, njih kilogram tog mesa košta jedan evro. Zamislite sada kolika je tu zarada...

- Šta su vam šoferi koji voze to meso pričali kako izgleda sve to na mestu utovara u EU?

Rekli su da se meso često pred samim šleperom neposredno pre utovara vadi iz kutija i prepakuje. Udaraju se novi datumi i onda se u drugoj ambalaži tovari u hladnjaču. Prema njihovim rečima ni u Nemačkoj se izgleda ne radi baš po zakonu. Dođe vozač stane pored nas dok istovaramo meso i priča: "Ljudi nećete verovati tamo se na naše oči prepakuje meso. Skidaju se jedne i stavljaju se druge etikete!"

- Meso kome je u Nemačkoj istekao rok, dobija nalepnicu kojoj nije istekao rok?

Da. Lično sam bi prisutan kada smo stavljali meso iz uvoza na defrostaciju. To vam je kad se meso odmrzava na kolicima. Tada sam kazao: "Joj pa ovo meso smrdi, mogu misliti kakvo će biti kada se otopi, ako zamrznuto smrdi ovako!" Moj komentar čula je Marija Mrkšić direktorka proizvodnje i rekla mi je: "...Ma ne smrdi ono, nego samo ne miriše lepo!".

- Ko je Marija Mrkšić? Koliko je ona bitna u Matijeviću?

Marija Mrkšić je rođena sestra Zore Matijević, žene Petra Matijevića i ona je glavna u proizvodnji, ona drma proizvodnjom. Ona je glavna za sve. Ona pali i žari u industriji mesa Matijević. Ona je odgovorna za radnike i to kako će se raditi. Ona je iz nas izvlačila i ono što normalan čovek ne bi mogao da uradi.

- Da li je tačno da radnici Industrije mesa moraju da idu na poligraf?

Da. Ja sam lično morao da idem. Bio sam na poligrafu. Prošao sam poligraf. Pre toga tri dana nisam radio, rekli su mi da ne dolazim na posao dok ne vide šta će i kako će sa mnom. Treći dan su mi javili da dođem ujutru, da ću ići na poligraf, na poligraf me je stavio čovek za kojeg pretpostavljam da je bivši policajac. To je bio stariji čovek sa brkovima, zaboravio sam kako se zove, ali to mogu naknadno da vam javim. Uglavnom urađen je poligraf. Prošao sam ga i onda su mi rekli vrati se na posao. Pitao sam šta će biti sa ova tri dana koliko ste mi rekli da ne dolazim na posao. Rekli su da će to biti plaćeno, kao da sam radio. Kasnije su napravili aneks ugovora u kome su tražili da potpišem, da pristajem da idem na poligraf, kada firma to zatraži. Čuo sam da su i od drugih radnika tražili da potpišu ovakav aneks. Aneks se svodi na to da radnik pristaje da dobrovoljno ide na poligraf, a ako odbije da ide na poligraf mogu automatski da mu daju otkaz.

- Koliko se sati nedeljno radi kod Matijevića?

Radno vreme bi trebalo da je osam sati. Mi svi dođemo oko šest i pet, ili šest i deset, od šest i dvadeset se počinje sa poslom. Nikada se posao ne završi pre četiri, ili pola četiri popodne. Čuo sam od kolega koji tamo još uvek rade da je sada još i gore, da se ostaje još i duže. Svaka subota je radna, samo je nedelja slobodna. Obračunava se pet radnih dana po sedam sati. Koliko god da si radio prekovremenih sati plata je uvek ista 33 do 35 hiljade dinara za pomoćnog radnika, dok majstori imaju nešto veću platu. Za sedam godina rada imao sam preko četri stotine dvadeset prekovremenih dana.

- To vam je sve isplaćeno kada ste odlazili?

Naravno da nije, ali molim Vas da napišete i ovo: Ne znam kakve će za mene biti posledice nakon što sve ovo objavite - Matijević je opasan čovek, to znaju svi u Novom Sadu. Ipak moj cilj nije da se Industrija mesa Matijević zatvori, puno ljudi zavisi od te plate i od Industrije mesa Matijević. Ja samo želim da skrenem pažnju ljudima u Srbiji, i da skrenem pažnju vlastima u Srbiji, kako se neke stvari rade. Da oni povedu računa o tome i da se te stvari promene. Meni ne trebaju nikakve pare, i ništa, jednostavno u javnost izlazim za dobrobit svih.

Na kraju razgovora Mihajlo Čepi je našem novinaru prosledio slike i video zapise procesa proizvodnje u Industriji mesa Matijević koje je napravio dok je tamo radio. Taj materijal je korišćen za ilustraciju ovog teksta.

A 1. Matijević nas truje nitritima

Bivši radnik korporacije Matijević, Mihajlo Čepi, u ispovesti za Tabloid otkriva da se u toj mesnoj industriji u mesne proizvode dodaju nitritne soli. (pogledaj glavni tekst!). U našim ranijim istraživanjima ("Život sa lošom prognozom", Tabloid broj 345), objavili smo da su nitritne soli vrsta otrova drugog reda odmah iza cijankalija.

O čemu je tom prilikom stručno mišljenje dao i veterinarski inspektor Miroslav Stojšić. Dodavati nitritne soli u hranu kako smo tada objavili, ima logiku jedino ako se dodaju u hranu koja se zatvara u konzerve. U konzervama tipa sardina ili mesni narezak, nema dotoka vazduha što sprečava razvoj većine bakterija, ali ne i butulinske bakterije. Pojava butulizma se sprečava dodavanjem manje količine nitritnih soli. Od tako male količine nitrita nije moguće umreti, ali zbog njihovog prisustva konzerve treba izbegavati.

Konzerve su naravno nužda u slučaju rata, zemljotresa ili sličnih katastrofa. Sa druge strane u Srbiji je raširena ilegalna upotreba nitritnih soli i u proizvodnji drugih mesnih prerađevina, što je zakonom zabranjeno, a prošle godine dovelo je i do jednog smrtnog slučaja poznatog redakciji Tabloida. Ranije su nitriti u mesnoj industriji držani pod ključem, koji je stajao kod veterinarskog inspektora. Ukoliko je neko iz prehrambene industrije hteo da ih koristi morao je da pozove inspektora da ih otključa i da kontroliše njihovo korišćenje. Danas u Industriji mesa Matijević prema svedočenju našeg sagovornika nitritne soli se bez ikakve kontrole koriste, za farbanje mesa kome je istekao rok. One kako smo ranije pisali imaju svojstvo da kada se dodaju u mesne proizvode iste farbaju u crvenu boju, pa bajato meso posle takve obrade izgleda kao sveže.

A 2. Matijević se obogatio stavljajući pokvareno meso u viršle i kobasice

Pre nego što je napustio Mesnu industriju Matijević, pomoćni radnik ove korporacije Mihajlo Čepi napravio je arhivu slika i video klipova koji prikazuju proces proizvodnje u ovoj kompaniji. Snimajući sirovine on je komentarisao i šta se u kojoj plastičnoj kutiji nalazi i za šta se koristi: "...Nalazimo se u komori mesne industrije Matijević. Sada ćete da vidite kako je Matijević stekao svo svoje silno bogatstvo. Sve ono što se u drugim firmama baca kao što su recimo ovi bubrezi, to ovde ide u švarglu ili džigernjaču...", priča Čepi u jednom od video klipova koje možete pogledati klikom na linkove postavljene uz ovaj tekst, na našem internet sajtu. Čepi u video klipovima pokazuje sirovinu koja se označava kao "povrat" odnosno meso koje se zbog isteka roka, kvarljivosti, ubuđalosti vratilo iz maloporodaje u objekat za preradu mesa u Novom Sadu. Tu u objektu za proizvodnju mesnih prerađevina povrat se meša sa svežim mesom i stavlja se u viršle i druge mesne prerađevine. Većina povrata se koristi kao sirovina za proizvodnju hrane za ljude, dok se manji deo koristi za proizvodnju hrane za pse. Upozoravamo osetljive čitaoce koji se odluče da pogledaju klipove na našem sajtu da gledanje materijala može izazvati povišen nivo stresa i druge mentalne tegobe.

A 3. Prošlogodišnji pečeni prasići prerađuju se i ponovo šalju u prodaju

Redakciji Tabloida dostavljeni su dokazi da se na temperaturi od minus osamnaest u hladnjači Mesne industrije Matijević nalaze prasići ispečeni a ne prodati za prvi maj i Đurđevdan. Oni su, vidi se na cedulji koja stoji na kavezu, zamrznuti 18.06.2013. godine, dok je video klip kako piše u pratećoj dokumentaciji fajla snimljen maja 2014. godine. Prema rečima radnika Industrije Matijević, to meso će biti korišćeno za injektovanje, a nešto i za kuvanje. Hladnjača je puna i šunke i hamburške slanine kojoj je odavno istekao rok. U jednom od tekstova ovog serijala (u tekstu "Potpisom odobreno trovanje", Tabloid broj 349), objavili smo i dopis bivšeg direktora uprave za veterinu Dejana Bugarskog koji je doneo rešenje da inspektori suprotno Zakonu treba da tolerišu proizvođačima mesa i drugim proizvođačima hrane životinjskog porekla, prodaju robe kojoj su istekle deklaracije. Posle objavljivanja najnovijih dokaza da Matijević u velikim količinama prodaje robu kojoj su istekle deklaracije jasno je i zašto je Bugarski donosio ovakvo rešenje. Ovom prilikom pozivamo i radnike i drugih prehrambenih firmi da skupe hrabrost i obrate se našoj redakciji sa dokazima da se i u njihovim firmama posluje na ovakav način. Ćutanje nas čini saučesnicima u trovanju naroda!

Inspekcija kod Matijevića mora da se najavi. Ne mogu da dođu nenajavljeni!

Vršilac dužnosti direktora Uprave za veterinu, Dejan Bugarski, dao je nalog za prodaju zaliha hrane koja nije za ljudsku upotrebu

Potpisom odobreno trovanje

Najodgovonije ličnosti iz Ministarstva poljoprovrede, svakako znaju za podatak da Srbija prema potrošnji hemikalija spada u vodeće evropske zemlje. Ali, ova korupmirana i zločinački instruirana družina, stalno ponavlja da je voće i povrće bezbedno, mada čak i predstavnici multinacionalnih kompanija za proizvodnju poljoprivredne hemije, ističu da je 70 odsto poljoprivrednih proizvoda u Srbiji i dalje prskano pesticidima najgoreg kvaliteta. Koliko je funkcionerima Ministarstva poljoprivrede stalo do zdravlja stanovništva, govore i podaci novinara Tabloida koji je istraživao činjenice o "institucionalnom" trovanju građana hranom najgoreg kvaliteta, kojoj su čak i rokovi za upotrebu istekli. O gorkom ukusu ovakve "politike", svedoči i istraživanje o kvalitetu meda, koji je u Srbiji sve više veštački a sve manje prirodni.

Vuk Stanić

Ministarka poljoprivrede i zaštite životne sredine, Snežana Bogosavljević Bošković, zloupotrebila je ministarski položaj i dozvolila prodaju hrane koja nije u skladu sa važećim zakonima o kvalitetu i tako pribavila korist trgovcima koji na zalihama imaju neispravne proizvode. Dokaze da je Ministarstvo dozvolilo da trgovci prodaju hranu koja ne zadovoljava propisane norme kvaliteta objavljujemo u prilogu ovog teksta.

U pitanju je pisano naređenje koje je potpisao dr Dejan Bugarski vršilac dužnosti direktora Uprave za veterinu i koje je poslao svim šefovima odseka Odeljenja veterinarske inspekcije.

U dopisu Bugarski negoduje što inspektori sve češće otkrivaju nezakonitosti u radu mnogih trovača naroda, pa između ostalog navodi:

"...Vezano za sve češće nalaze veterinarske inspekcije koji se odnose na neusaglašenost deklaracija proizvoda u odnosu na važeće propise i to Zakon o zaštiti potrošača, Pravilnik o kvalitetu usitnjenog mesa poluproizvoda od mesa i proizvoda od mesa, Pravilnik o veterinarsko-sanitarnim uslovima odnosno opštim i posebnim uslovima za higijenu hrane životinjskog porekla obaveštavamo Vas sledeće: veliki broj subjekta u poslovanju sa hranom, a prvenstveno proizvođači uputilo je dopis sa molbom da im se omogući utrošak već pripremljenih deklaracija, ali je neophodno da subjekat dostavi nadležnom inspektoru spisak ambalaže i deklaracija koje imaju na zalihama, kao i da vode evidenciju o potrošnji istih..."

Ovo naređenje Bugarski je u pisanoj formi poslao i načelnici Uprave za veterinu, Sanji Čelebićanin koja je imala važnu ulogu u grupi ljudi koja se sumnjiči za sistematsko trovanje miliona građana.

Čelebićaninova je odmah naredila svim inspektorima Uprave za veterinu da prestanu da kažnjavaju sve one koji prodaju hranu koja ne zadovoljava kvalitete propisane Zakonom. Jedan od veterinarskih inspektora joj je tom prilikom rekao: "...Tako nešto moraš nam dati napismeno, a ja koliko se sećam ti ništa ne potpisuješ, zbog čega bi se moglo sutra ići u zatvor!".

Ne brini, odgovorila mu je Čelebićaninova i potom je naređenje koje je potpisao Bugarski prosledila na e-mail.ove svih inspektora koji rade pod njenom komandom. U tom e-mail-u piše: "...Molim da postupate u skladu sa nalogom direktora Uprave za veterinu, odnosno dozvolite promet hrane koja nije deklarisana u skladu sa važećim propisima...".

U istom e-mail-u Čelebićaninova navodi i da se svima mora omogućiti da do kraja godine potroše zalihe neispravne hrane. Kopiju tog e.mail.a koji uz tekst objavljujemo, redakciji Tabloida dostavio je izvor koji je u dužem vremenskom periodu skretao pažnju na nedela Sanje Čelebićanin, optužujući je i ovaj put da je direktni krivac za masovno trovanje građana hranom.

Pokušali smo sa njom da stupimo u kontakt, ali do zaključenja ovog broja od Sanje Čelebićanin nismo uspeli da dobijemo komentar na najnovija dešavanja u njenom sektoru. Podsetićemo, dešavalo se da načelnica veterinarske inspekcije na televiziji objašnjava, da su potrošači sami krivi ako jedu torte koje je sa đubrišta pokupio prodavac i stavio na rafove u svojoj prodavnici!

Tom prilikom, ali i u mnogim drugim slučajevima, Čelebićaninova je objašnjavala da takve probleme može da reguliše sistem "samokontrole".

Na koji način "samokontrola" može da pomogne potrošačima ako se zna da je ministarka poljoprivrede donela odluku da prodavci mogu narodu da prodaju, meso i druge prehrambene proizvode čije deklaracije ne zadovoljavaju zakonske propise? Čelebićaninova će, nadamo se, moći zajedno sa Dejanom Bugarskim i ministarkom Snežanom Bogosavljević da sve ovo uskoro objasni istražnim organima.

Ipak kada je saznala da je i dalje predmet istraživanje Magazina Tabloid, Čelebićaninova je našem novinaru preko prijatelja poručila: "...ja sam protiv trovanja naroda, i ja lično ne bih dozvolila da se hrana sa neispravnim deklaracijama prodaje, ali kada mi šef naredi ja tu ne mogu ništa. Ipak na sve načine ja se trudim da se situacija poboljša, sve od sebe sam dala da se izmeni pravilnik o medu, a onda su me skoro linčovali, Tamara Bošković i drugi koji su bliski sa Rodoljubom Živadinovićem (predsednikom udruženja proizvođača meda u Srbiji, prim. red.). Rekli su mi da nemam pojma...".

Bitka za pravilnik

Istražujući šta je to Sanja Čelebićanin pokušala da kaže o medu saznali smo između ostalog i ovo: pre godinu dana, Pravilnik o medu je trebalo da bude izmenjen jer su klimatski uslovi (prvo zbog suše, a potom zbog poplava) tako izmenjeni da je količina meda koji je moguće proizvesti na prirodan način u Srbiji smanjena čak za 90 odsto!?

Kako više u prirodi ne mogu da pronađu dovoljno cveta, pa ih pčelari dohranjuju na različite načine, hranjenje pčela šećernim sirupom je postala opšta praksa. Pčela šećerni sirup invertuje i pravi med, koji je lošeg kvaliteta, ali je zdravstveno ispravan.

Hranjenje sirupima i drugim dohranama je prisutno i u svetu, jer se na taj način povećava prinos meda po košnici. Košnica sa pčelama koje prave med od cveta daje 25 do 30 kilograma meda po sezoni, dok one koje se dohranjuju sirupima, ili šećernim pogačama daju i do 80 kilograma po sezoni. Ipak, u svetu postoji jasna granica između prirodnog meda sa cveta i onog koji prave pčele koje su dohranjene. Ovaj drugi se u svetu obeležan kao industrijski ili konditorski med. Med koji se dobija na dohranom je od strane stručnjaka preporučen kao dobar dodatak kolačima ili kao zaslađivač u domaćinstvima. Cena se kreće oko 300 dinara za kilogram u veleprodaji, dok je cena prirodnog oko 1.000 dinara.

U Srbiji na žalost ne postoji pravilnik niti zakon koji bi naše proizvođače naterao da med koji je spravljen dohranama označe kao industrijski ili konditorski. Sumnja se da je za ovakvu situaciju najviše je kriv Rodoljub Živadinović, predsednik "Sabora predsednika društva udruženja članica SPOS-a"

Ovo udruženje zastupa interese proizvođača meda u Srbiji, koji zbog već pomenutih klimatskih problema imaju velike količine meda koji bi u slučaju donošenja novog pravilnika bilo nemoguće prodati po cenama koje oni smatraju isplativim. Vakum u zakonskim propisima njima omogućava da industrijski med prodaju kao prirodan. Vrlo često, pojedini proizvođači na teglama njihovih proizvoda čak navode da med ima i lekovita dejstva, što je netačno.

Sam Živadinović, često na skupovima priča o tome kako je med lekovit, dok je naučno dokazano da med nema lekovita dejstva.

Naučna istraživanja su pokazala da se med industrijski, ili prirodni, može koristiti kao sredstvo za konzerviranje. Na primer, u med umesto u zamrzuvač mogu staviti maline, aronija, kupine, jagode i one će sačuvati svoj ukus tokom zime, bolje nego ako su zamrzavane.

Ipak, i tada se mora voditi računa da med ne bude ne previsokoj temperaturi, jer u njemu može doći do alkoholnog vrenja. Takođe, ta istraživanja tvrde da med nema nikakva naučno dokazana lekovita svojstva, već lekovita svojstva poseduje matični mleč, koji se takođe dobija od pčela, ali se njegova lekovita svojstva teško mogu konzervirati. Jedan od načina konzerviranja matičnog mleča koji se primenjuje u Rusiji i Kini je "Liofilizacija" odnosno isušivanje. Pored istraživanja matičnog mleča i meda nauka se bavila i propolisom, za koji je dokazano ima dezinfektivna svojstva.

Ipak, Živadinović i pored ovih naučnih studija, tvrdi često drugačije, a njegove tvrdnje uvažavju se u Ministarstvu poljoprivrede, jer tamo ima jake saveznike. Najveći saveznik Živadinovića je bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, koji sada obavlja funkciju savetnika predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Može se reži da pod uticajem Glamočića, i službenika Ministarstva poljoprivrede: Tamare Bošković i Branke Stošić, u oblasti meda važe propisi sa kojima je zadovoljan pre svega Rodoljub Živadinović. Konzumenti meda se istina mnogo i ne bune jer pojma nemaju da je med koji kupuju lošeg kvliteta.

Pre godinu dana, magistri za med, Bratislav Paligorić i Anastazija Hadžiski napravili su pravilnik, prihvatljiv i primenjiv, tako napisan da se potrošači njime ne mogu dovoditi u zabludu.

U pravilniku je pre svega pisalo da med mora biti zdravstveno ispravan pre puštanja u promet, da ne sme sadržati antibiotike, teške metale i pesticide...To je na kraju i najvažnije, jer je po važećim propisima inspektori nemaju ovlašćenja da ga kontrolišu na prisustvo antibiotika, i teških metala, dok se u praksi više puta desilo da potrošači dobiju alergijske napade i gušenja usled konzumacije meda. Taj pravilnik je takođe predvideo i razliku u obelažavanju industrijskog i prirodnog meda.

Kada je trebalo da bude usvojen, protiv ovog pravilnika bili su samostalni savetnici Ministarstva poljoprivrede, Tamara Bošković i Branka Stošić, a na njihovoj strani bio je i inspektor Marko Bjekić. Sanja Čelebićanin je bila za, ali su je tada napali i proglasili neznalicom. Naravno, ovakav njen stav po ovom pitanju, ne opravdava je za niz protivzakonitih dela koje je počinila sa pozicije načelnice Uprave za veterinu, tokom godina maswovnog uvoza najgorem prehrambenog smeća iz EU.

Ono što ne valja, ide u prodaju, a ono što valja, biće povučeno iz prodaje!

Ova trojka je predloženi pravilnik srušila sa obrazloženjem da oni žele da se u pravilnik unese razlika između industrijskog meda i prirodnog, ali i da se nagalsi da je industrijski med zabranjeno prodavati domaćinstvima. Prema njihovom predlogu izmene trebalo je da se industrijski med šalje proizvođačima alkohola, dok bi se u prodavnice mogao slati samo prirodni med.

Kada su izneli ovakve stavove rasprava je krenula u pravcu da li se industrijski med može prodavati domaćinstvima ili ne, a epilog je bio da se novi pravilnik nikada nije doneo. Rezultat takve rasprave je da se sada građanima prodaje med koji često sadrži antibiotike. Antibioticima pčelari često leče pčele od različitih bolesti, ali je nus-posledica da se onda pojavljuje prisustvo antibiotika u medu. U takvim slučajevima je potrebno da se deo proizvedenog meda baci, i da se u promet pusti onaj koji je spravljen kada se organizam pčela očistio od antibiotika.

To pravilnikom nije propisano pa se među proizvođačima retko ko tako i ponaša. Čak ni vesti o slučajevima trovanja antibioticima iz meda koji su zvanično konstatovani prošle godine pomogli da se situacija promeni.

Treba naglasiti da praksa slanja meda proizvođačima alkohola postoji i u Evropskoj uniji, ali da je u pitanju med koji je prevreo u skladištima, dok se industrijski med šalje u maloprodaju, označan kao industrijski. Teški metali su takođe često prisutni u srpskom medu i zbog toga su kontigenti više puta i vraćani iz EU, a razlog tome je što naši proizvođači zbog lenjosti, košnice drže blizu puta, gde prolaze motorna vozila, umesto da ih pomere dublje u šumu.

Najveći skandal desio u septembru kada je Rodoljub Živadinović javno izneo stav, da će njegovo udruženje platiti Hemijskom fakultetu sve što je potrebno da se akredituju za kontrolu meda.

Posle te akreditaicije neće im trebati nikakva kontrola od strane Ministarstva saopštio je Živadinović javno. Pretpostavljamo da to znači da će potrošači i dalje sami morati da se izbore sa antibioticima, teškim metalima i herbicidima u medu.

Živadinović je pčelarima čak obećao da će se njegovom udruženju dodeliti ingerencije da oni sami stavljaju brojeve za obeležavanje košnica, i da će sami odlučivati o tome da li će se zaražene košnice spaljivati ili ne.

Istražujući šta je to što inspektori Ministarstva uzorkuju kada kontrolišu med, pošto prisustvo antibiotika ne smeju da kontrolišu, rečeno nam je da imaju obavezu da kontrolišu prisustvo HMF i dijastaze u medu.

HMF je skrćenica koja označava šećernu kiselinu i smatra se da je veće prisustvo HMF-a dokaz lošijeg kvaliteta. Dijastaza je enzim koji je svojstven kod pčelinjih proizvoda čije se prisustvo smanjuje kad se med zagreje. Med sa manje dijastaze smatra se manje kvalitetnim. Naučne studije pokazuju da na kvalitet zdravstvene ispravnosti meda nema skoro nikakav uticaj prisutnost HMF-a i dijastaze, pa se zbog toga to u mnogim državama i ne proverava.

Sve to znači da je Srbija još jednom dokazano luda država u kojoj je u med moguće staviti antibiotike, ali to niko kontrolisati neće, dok će zdravstveno ispravan med možda biti povučen iz prodavnice, zbog povećane količine HMF, odnosno šećera i kiseline koje proizvode pčele...

A 1. Jedemo pesticide sa hranom a ne hranu sa pesticidima

Hrana u Srbiji puna je pesticida, čak 70 odsto proizvedene hrane prska se opasnim hemikalijma, većinom sumnjivog kvaliteta. U Srbiji je samo tokom šest meseci prošle godine u 29 uzoraka voća i povrća iz uvoza i iz zemlje otkrivena nedozvoljena količina pesticida. Limun, pomorandža i mandarina iz Turske i spanać su bili najotrovniji, ali su štetne hemikalije u nedozvoljenoj količini otkrivene i u grožđu, šljivama, pasulju, ali i u malinama, paprikama i krastavcima.

Najviše pesticida sadrži kora jabuke, a slede celer, čeri paradajz i krastavci, dok ih je najmanje u luku i kukuruzu. Stručnjaci ukazuju da se jabuka prska i do 14 puta, a šargarepa 12. Na pitanje našeg novinara upućeno stručnjacima iz ove oblasti, kako izbeći prskano voće i povrće, savetuju da se na pijacama biraju sitne i kvrgave šargarepe koje su različite veličine i crvljivo voće, jer crv neće u prskano voće.

Britanski naučnici tvrde da mnogi pesticidi koji su se doskora smatrali bezopasnim loše utiču na muške hormone. Testovi su pokazali da 30 od 37 testiranih pesticida blokira delovanje muških hormona. Nimalo nije prijatan podatak da Srbija prema potrošnji hemikalija spada u vodeće evropske zemlje i dok Ministarstvo poljoprivrede stalno ponavlja da je voće i povrće bezbedno, predstavnici multinacionalnih kompanija za proizvodnju pesticida ističu da se 70 odsto poljoprivrednih proizvoda u Srbiji i dalje prska pesticidima sumnjivog kvaliteta.


Na koji način "samokontrola" prehrambenih proizvoda može da pomogne potrošačima, ako se zna da je ministarka poljoprivrede donela odluku da prodavci mogu narodu da prodaju meso i druge prehrambene proizvode čije deklaracije ne zadovoljavaju zakonske propise

nego naletih na članak gdje kažu da ne valja voće jest nakon proteina životnjskog podrijetla

a meni je baš običaj nakon takvih proteina, kako da kažem, očistit, isprat, probavni trakt sa voćem, bar onaj dio do želuca jer izgleda da u crijevima proteini životnjskog podrijetla ne daju voću da se razgradi

proteini i ugljikohidrati se razgrađuju na različitim mjestima u probavnom traktu i uz pomoć različitih enzima. vlakna iz voća, povrća i cjelovitih žitarica uglavnom samo prođu jer nemamo enzime za razgradnju.

Dakle temelj je jesti domaću hranu i izbjegavati industrijski obrađenu, npr kupiš domaće tele, janje, svinju i smrzneš meso, napraviš domaće kobasice, slanininu , suha rebra...

Dodatno strogo izbjegavati bijeli kruh, ali ni ostale vrste ne jesti puno, ja za ručak kruh ne jedem nikako, za doručak pojedem jednu šnitu Mastermaher fitnes kruha, tu sam napravio iznimku u odnosu na izbjegavanje industirijske hrane jer nije jednostavno svaki dan peći kruh, i na to dodam sira, slanine, kobasice, jaja,...

Generalno,životinjski proteini su loši za ljudsku ishranu.Kao što kažeš,ne treba biti čovjek fanatik pa biti gladan,ali činjenica jeste da se kod nas pretjeruje sa namirnicama životinjskog podrijetla.

Kruh,integralni,crni,je baza kompletne ishrane,tj. žitarice.

Jedino što se zna da suvremeni znanstveni dosezi nisu načisto s time.

... a sad da je to kancerogeno, to su tek nagađanja, koja znanost nije potvrdila niti ima pravi odgovor, a i logično je da kancerogenost proizilazi iz industrijske obrade, a ne samog sastava namirnica.

Ne treba se opterećivati takvim detaljima niti nepotrebno komplicirati, jer svaki režim koji je kompliciran dovede do toga da se od njega odustane.
Evo ti moj režim koji je jednostavan, funkcionira, kilaža uvijek stabilna tj idealna, i što je najvažnije nikad ne paziš na količinu i jedeš kad si god gladan bez obzira koliko je sati, ja npr skoro svaku večer jedem oko 11 jer ogladnim.

Dakle temelj je jesti domaću hranu i izbjegavati industrijski obrađenu, npr kupiš domaće tele, janje, svinju i smrzneš meso, napraviš domaće kobasice, slanininu , suha rebra... i uvijek imaš domaćeg mesa u frižideru, povrće ja također većinom jedem domaće, ali kad zafali i dok sam stanovao bez žene, najjednostavnije mi je bilo kupiti Ledo smrznuto, to se brzo skuha, začiniš sa masliovim uljem ili sa masti u kojoj se peklo meso, pospeš domaćim sirom i imaš ukusan prilog tako da ti kruh ni ne treba, pogotpvo ako si napravio zimnicu pa uvijek imaš i gotove salate.

Dodatno strogo izbjegavati bijeli kruh, ali ni ostale vrste ne jesti puno, ja za ručak kruh ne jedem nikako, za doručak pojedem jednu šnitu Mastermaher fitnes kruha, tu sam napravio iznimku u odnosu na izbjegavanje industirijske hrane jer nije jednostavno svaki dan peći kruh, i na to dodam sira, slanine, kobasice, jaja,... za večeru ako nije ostalo od ručka, tada jedem slično kao za doručak, s time da sa kruhom ne pretjetujem, što nije problem ako imaš povrća, npr na dno stavim jednu šnitu kruha , sve napunim da sendvić bude bogat i poklopim sa pola paprike,... jesam li još napomenuo da ni s krumpirima ne treba pretjerivati.
Drži se toga i ne trebaš ništa paziti, to je najjednostavniji način za održavanje zdrave kilaže, naravno da ne treba izbjegavti ništa, nećeš sad kad odeš na ćevape ostaviti lepinju ili izbaciti burek ili picu iz prehrane, nego jednostavno to ne smije biti osnova i ne više od jednom tjedno.

A uzroci raka nisu ni blizu poznati.

Zar ovo o čemu ti pišeš nije režim?
Da li je najvažnija kilaža ili je to stanje organizma koje maltretiramo pogrešnim načinom ishrane što se najčešće odražava nakon niza godine?
Zbog čega čovek spava?
Vrlo je jedostavno peći hleb ali ne mora svaki dan, a da bi ostao svež za to postoji frižider koji čuva svežinu kao i ostalim namirnica.
Znači, tebi je na prvom mestu kilaža. Svakako da je značajna ali ima nešto što je mnogo značajnije.
Od svih bića na Zemlji planeti jedino se čovek hrani termički obrađenom hranom a većina i industrijski "obogaćenom" i zato ljudi umiru bolesni umesto zdravi.

ok, znači ako pojedeš recimo teletinu pa iza toga voće, može li ta teletina smetat voću da ko što kažeš prođe kroz probavni trakt?

Kojih pragmatičnih razloga i kako nisu dostupne takve informacije kad imaš službenu piramidu prehrane koja stavlja žitarice na vrh, a meso i hranu životinjskog porijekla na dno.

Ne, to nije kompliciran režim, naprotiv vrlo je jednostavan, ugodan, lagan za održavanje, rezultati su dobri, nema nikakve muke...

Kilaža je odraz stanja oganizma, iz nje proizilaze i dobra forma i dobar osjećaj vitalnosti, kao i psihičkog zadovljstva, predpostavljam da ti misliš na biokemiju organizma, o kojoj ja nisam pisao, međutim kad već spominješ ona je kod mene sasvim zadovoljavajuća.

Čovjek spava kako bi se organizam fizički i psihički odmorio.

Sirova hrana je tek nepotvrđeni mit koji meni prvenstveno zbog ukusa nije prihvatljiv, barem dok se ne dokaže prednost takve ishrane, a od toga smo daleko.

Da, vjerovatno postoji lek za rak, samo ga zli lekari kriju, ne, najpoznatiji je soda bikarbona.